[size=14pt]Марко Б. Димитријевић
О САБЛАЗНИМА САВРЕМЕНОГ НЕОПАГАНСТВА[/size]
Некада искључиво у виду издаваштва, а данас и у интернет етру, могу се чути гласови по којима је Хришћанство наводно туђински уплив на србском и европском тлу који је неспојив са индоевропским и словенским идентитетом србског народа, због чега се као жељени закључак намеће нужност повратка Срба старој предхришћанској вери.
Такве и сличне идеје најчешће долазе из савремених овдашњих и иностраних неопаганских кругова који су препознатљиви и по тези да Хришћанство (или како они кажу «јудео-хришћанство») није Европи ничег доброг донело, већ је идејама једнакости, и окретања другог образа, ширило слабићки менталитет и имало разарајуће духовно дејство по европске народе.
Такви ставови донекле се можда и могу разумети ако су изражени у традиционално протестантским срединама у западној Европи или Америци, с обзиром да су данашње западне протестантске секте, заправо тотално карикирање Хришћанства, са којим више немају баш никакве везе. Савремени протестантизам је махом јудаизован, либерализован и прилагођен духу времена, а после Другог ватиканског концила из краја шездесетих година прошлог века, и римокатолицизам у све већој мери бива заквашен јудео-протестантским духом.
Али такве критике које се добрим делом могу приписати западним фалсификатима Хришћанства, потпуно су непримењиве на нашим србским просторима који по традицији припадају истинском - православном Хришћанству.
ДА ЛИ ЈЕ ХРИШЋАНСТВО ЈЕВРЕЈСКА ВЕРА?
Поменусмо став који долази из савремених неопаганских кругова, по коме се Хришћанство представља као туђински духовни уплив на европском тлу, алудирајући притом на тезу да је Хришћанство уствари јеврејска вера. Но да ли је заиста тако? Поменута теза заснива се на две чињенице. Првом се указује да је и јеврејски Стари Завет део Хришћанског Светог Писма, а другом да је Хришћанство настало у јеврејској средини у којој је првобитно и проповедано. Но осмотримо ове тезе у огледалу православног Хришћанства.
Сагледајмо најпре због чега је Стари Завет дат баш Јеврејима, односно због чега је по хришћанском схватању, Бог изабрао баш овај народ како би он први спознао истинитог Бога.
Како Свети владика Николај објашњава у Новим беседама по гором, Месија о чијем доласку су пророковали старозаветни пророци, морао се појавити баш у јеврејском роду јер лекар увек лечи тамо где је најболесније, из чега происходи да је јеврејски народ био склон моралној кварежи више од других народа.
«Кад један јунак иде на своје непријатеље, он прво иде на најупорнијега и најјачега а не на најслабијега. Јер кад победи најупорнијега непријатеља, слабији ће се брзо предати. Кад лекар обилази болницу, он прво хита најтежем болеснику а не најлакшем. Јер кад излечи најтежег болесника, лакше болеснике лако ће излечити. Тако и небесни јунак дошавши на земљу да се бори, он је устао прво против најупорнијег непријатеља; и дошавши на земљу да лечи, он је прво пришао најтежем болеснику. Да је јеврејски народ био најупорнији и најодбојнији према Богу сведочи сва историја тога народа. Какве је све благодати Бог изливао на тај народ; какве је све сјајне пророке Бог слао томе народу - па све узалуд: тај народ је невероватно брзо заборављао све благодати Божје и тај народ је невероватно окрутно мучио и убојао пророке Божје.. Но јунаку небесном није приличило да прво иде на слабијег противника но на најупорнијег, нити је лекару приличило да прво прилази лакшим болесницима но најтежим. Таква је била његова божанска стратегија, која је се и до сада делимично показала савршена, а која ћа се извесно на крају крајева показати потпуно савршена и непогрешна» (Нове беседе под гором).
Управо Месија као оваплоћени Богочовек Христос, јесте лекар који се и оваплотио од Духа Светога и Марје Дјеве не би ли излечио човечанство од греха, смрти, пребивања у бесмислу и тами богонепознања. Суштина Старог Завета управо и јесу поменута пророчанства која су требала да припреме јеврејски род за долазак Месије. Међутим, Јевреји су желели другачијег Месију. Месију, који ће им донети ослобођење од Римљана, царство земаљско и доминацију над другим народима. Месију који је само за њих, а не за све народе. Христова проповед о Царству Небеском, о јеванђељској љубави, о победи над грехом и смрћу, није могла да стане у тврда јеврејска срца. Стога су Јевреји и разапели Христа и потом прогањали и убијали Свете апостоле, као што су и раније убијали Свете пророке који су их укоравали због одступљења од Божијег закона. Ипак један мали део Јевреја предвођен Апостолима, у Христу препознаје очекиваног Месију, но тај мали део бива жестоко прогањан од стране богоотпале јеврејске већине. Та већина свела је свој верски култ на обожавање не Бога него закона Мојсејева, притом не испуњавајући тај закон него само обожавајући га. Од кварежи која је доминирала јервејским народом, Бог је сачувао један његов део а у њему и Пресвету Богородицу у чијој се утроби зачео Богочовек Христос – оваплоћен од Светоха Духа и поменуте Његове пречисте Матере. Како каже Свети србски владика, тело Марије Дјеве је само једно, чисто и савршено тело женско, у које се могао привремено уселити без гађења и ужаса Син Божји (Нове беседе под гором).
На темељу те јеврејске богоотпадије и непризнавања Христа за Месију о коме су говорили старозаветни пророци, садзан је савремени јудаизам. Јевреји-талмудисти, и даље чекају свог месију који ће се зацарити као владар света. Долазак тог месије биће круна јеврејске доминације у свету. Са Хришћанског становишта, тај будући јеврејски месија, није нико други до Антихрист о чијем доласку пред крај времена говоре Нови Завет и Свети Оци Цркве. Дакле онај који ће бити за Јевреје-талмудисте - месија, то је за Хришћане - Антихрист. Стога се да закључити да су јудаизам и Хришћанство заправо две контрастне односно две крајње супротстављене вере. Једно од главних обележја Талмуда јесте управо мржња према хришћанима и сходно томе, ова богомрска књига препуна је хуле на Христа и пресвету Богородицу.
И гледано кроз историју, јасно се види да је управо Хришћанство главни непријатељ јудаизма. Наиме, сваки историјски успон Јевреја, праћен је борбом против Цркве, и поткопавањем хришћанског морала у друштву. Тако је било још од првих прогона хришћана, ритуалних убистава и коришћења хришћанске крви у јеврејским обредима, па до Француске и Октобарске ревоуције (са ритуалним убијањем Свете православне царске породице) или савремене глобализације.
У свему томе Јевреји су се служили и репаганизацијом. Наиме, од Француске револуције, на културној и философској сцени европског Запада, додатно се продубљује окретање ка паганско-античком узору, које је започело још са епохом хуманизма и ренесансе. Наиме, јеврејски центри моћи су у последња два века све учинили не би ли додатно «нашминкали» римско-јелинско паганство, и оцрнили хришћански средњи век, у циљу одвраћања европских народа од Христа.
Вратимо се на Стари Завет који је како рекосмо део хришћанског Светог Писма. Површно гледано, то може изгледати противречно с обзиром на поприличне разлике између старозаветне и новозаветне етике. Међутим Христос је још у Јеванђељу одговорио фарисејима да им је старозаветна етика дата «по тврдоћи срца њиховога» (Мк 10.5), дакле ради снисхођења према њиховој природи. Јеврејима је дато онолико и на онакав начин, како су то могла да приме њихова отврдела срца. Што се тиче суровости старозаветних Јевреја која је Бог допустио према неким околним народима, њихов узрок је у дубокој огреховљености тих народа које је Бог путем Јевреја кажњавао.
Иначе, како и Димитрије Љотић запажа, управо су старозаветне књиге те које највише осуђују Јевреје. Оне сведоче о њиховим честим одступањима од Бога и о њиховим суровим убиствима старих пророка. Таође, Стари Завет недвосмислено најављује долазак Христа, истичући појединости, као на пример када старозаветни пророк у Псалмима каже: «Опколише ме пси многи, чета зликоваца иде око мене, прободоше руке моје и ноге моје. Дијеле хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацају ждријеб» (Пс 22. 16,17,18).
Сигурно је да неће Антихристу кога јевреји чекају, делити хаљине и разапињати га, јер ће тај њихов месија (а за хришћане – Антихрист) бити светски владар.
Такође пророк каже: "Дух је Господњи на мени, зато ме помаза да јавим јеванђеље ништим, посла ме да исцелим скрушене срцем, да проповедам заробљеним отпуштење и слепим прозрење, да огласим годину милости Господње и дан освете" (Иса. 61, 1-2).
Ово пророчанство прочитао је Христос у Назарету пред Јеврејима. И прочитавши седе и рече: "данас се изврши ово писмо" (Лк. 4, 16-21).
Погледајмо и следеће пророчанство: "Раном његовом ми се исцијелисмо" (Иса. 53,4). Антихристовим ранама (кога ће поклоници Талмуда примити као свога месију) сигурно се нико неће исцелити, нити ће он уопште имати ране попут измученог и разапетог Христа.
Стари Завет, чији дух су фарисеји сасвим стукли и претрпали формалностима суботарским, за Хришћане је битан управо због пророчанстава о Христу и због оних заповести које су потврђене и у Новом Завету као и због Псалтира и уопште оних етичких норми и поучних прича које су у складу са новозаветним духом. Битан је Стари Завет и као приказатељ ране историје света и човечантва и као својеврсан историјат речи Божје у људском роду од Адама па до доласка Христовог.
Речима «Ваш је отац ђаво и сласти оца својега хоћете да чините» (Јован 8.44), Христос сведочи о јеврејској богоотпадији. А на другом месту поручује и следеће: «Кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом и Исаком и Јаковом у царству небескоме. А синови царства биће изгнани у таму најкрајњу, ондје ће бити плач и шкргут зуба.» (Мт. 8.11,12).
Дакле, уместо богоотпалих Јевреја у завет са Богом ступају многи од истока и запада. Ту се говори о хришћанима. На припадништво Цркви Христовој као радионици људског спасења, позвани су сви народи на земљи, у складу са Христовом заповести апостолима : «Идите и крстите све народе». Сваки човек, саздан је по образу и подобју Божјем и сваки је призван да буде крштен. Услед тога, Хришћанство не припада само једном народу или само једној раси. Оно је универзално, општечовечанско и општенационално, али не и антинационално, с обзиром да уважава националне богомдане особености. У складу са њима, у оквиру јединствене васељенске Цркве православне, постоје поменсе народне аутокефалне Цркве као конкретизације различитих националних обичајних израза вере.
Једнакост о којој говори Хришћанство јесте једнакост пред Богом, и нема никакве везе са «једнакостима» комунизма, или егалитарним идејама Француске револуције како је то Ниче покушавао да представи. Хришћанство учи да је сваки човек – непоновљива Боголика личност, са особеним призивима и талантима. Сходно томе, постоји и неминовна разлика међу људима по призиву, врлини и способности коју Хришћанство уважава.
Па тако и Свети апостол Павле у посланици Коринћанима каже: ''Различни су дарови,али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти. И различна су дјејства, али је исти Бог који дјејствује све у свима. Но свакоме се даје пројава Духа на корист.
Јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости; а другоме ријеч знања по истом Духу; А другоме вјера истим Духом; а другоме дарови исцјељивања истим Духом;
А другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један и исти Дух, дијелећи свакоме понаособ како хоће.
Јер као што је тијело једно и има удове многе, а сви удови једнога тијела, иако су многи, једно су тијело, тако и Христос.''
Човекове особености попут различитих способности, затим народности, професије, класне припадности или имовинског стања, не представљају саме по себи ни привилегију нити недосатак у погледу могућноисти за спасење душе човека или његовог бивствовања у Цркви Христовој. О таквој једнакости, говори се у Новоме Завету и ни о какавој другој, када се каже да у Христу нема ни Јелина ни Јевреја, ни роба нити слободњака, јер и по јеванђелској причи о талантима знамо да Бог некоме даје више а некоме мање, али и да увек захтева више од онога коме је више и дао.
ХРИШЋАНСКА ЕВРОПА – ЈЕДИНА ЗДРАВА ЕВРОПА
У складу са поменутим међуљудским разликама, упечатљиво је да нису ни свим народима и људским расама као колективитетима, дати једнаки дарови или задаци, па сходно томе, не тражи ни Бог од свих народа једнако. Како запажа и Свети владика Николај, Божја промисао је управо аријевској групи народа који насељавају европско тло, доделила да буде главни носилац Хришћанства у свету, и сходно томе хришћанска култура заправо настаје као средњевековна култура крштених Европљана. Дакле ови народи, у том периоду свој културни потенцијал исказују кроз стварање хришћанске културе и инспирацију свога стваралаштва проналазе у Христу, пресветој Богородици и светитељима Божјим. Такође, европски народи у хришћанском Богу, својеврмено откривају свога Творца чиме одбацују незнабожачки мрак, а кроз Хришћанство, они добијају и здраво друштво које по христијанизацији бива прочишћено од свакојаких паганских изопачености. Наиме, чак и у старом словенском паганству (које је у начелу било питомије него код других аријевских племена) приносиле су се и људске жртве. Постојало је веровање да се велике и значајне грађевине не могу саздати без приношења такве жртве. Песмом «Зидање Скадра» србски народ описује сећања својих предака из незнабожачког периода на овај гнусни обичај. Ништа мање суров није био ни обичај пробадања мртвог злочинца кроз глогов колац, не би ли се спречило његово наводно претварање у вампира. Што се тиче цивилизацијски најнапреднијих култура европског старог века попут Старе Грчке и Рима, оне су биле прожете сексуалним изопаченостима оличеним у веома распрострањеној хомосексуалној настраности на коју нису били имуни чак ни највећи антички умови попут Платона. Младићи су својим учитељима често сексуалним односом плаћали услуге, а Спартанци су веровали да се хомосексуалним односима јача ратнички дух.
Стога је јасно да је пропагирање култа здравља нације и физичке снаге, од стране савремених неопаганских националиста, веома противречно. Духовни и физички здрава Европа није могућа уз горе наведене паганске изопачености које су прогнанане тек по христијанизацији Европе.
Такође по христијанизацији Рима, значајно се поправља положај жене у друштву. У паганско време жена је била практично објекат права. Мушкарци су махом своје робиње и робове користили за сексуалне услуге, а закониту жену третирали искључиво као средство за стварање законитог потомства. По христијанизацији римске државе, жена је уздигнута на пиједастал. Развратан однос и сексуално искоришћавање бивају прокажени и временом забрањени. Свакако, жена је и даље потчињена мужу како то налаже и Свето писмо, али она добија третман личности. Услед подизања зидова између полова, до жене је теже доћи и оне самим тим бивају поштованије. Хришћански однос према положају жене јесте златна средина између крајности паганске суровости и разврата са једне стране и наказног феминистичког антипатријахалног либерализма новог доба са друге стране.
О «СЛАБОСТИ» ХРИШЋАНСТВА
Неопагани често Хришћанству пребацују слабићство покушавајући да га сведу на «окретање другог образа». Међутим, хришћане ова дужност обавезује искључиво у односу према личним непријатељима. Такви непријатељи побеђују се молитвом, постом и смирењем. Циљ попуштања и смирења пред личним непријатељем јесте сузбијање гневних нагона код себе и свога противника као и борба против гордости као основног греха из кога происходе сви остали. Наравно, лично смирње и попуштање никада не смеју бити маска за кукавичлук јер је једно од суштинских стремљења у Хришанству управо борба против линије мањег отпора, односно огреховљене људске природе.
Но другачије је када је у питању одбрана светиње или заједнице. Према непријатељима светиње или заједнице, хришћанин је дужан да употреби физичку силу и физички му се супротстави. Баш као у јеванђелском примеру када Христос силом изгони трговце из храма. У том контексту и Свети Филарет Московски поручје: «Непријатеље своје љуби, непријатеље отачаства сатири, гнушај се непријатеља Божјих».
Христос поручује да нема веће љубави од полагања живота за ближњег свог. Такође, поручује својим следбеницима и да ће их многи прогонити Његовог имена ради, што се и збило. Као што је познато, Хришћани су у потоњим вековима сурово прогањани, зверски мучени и убијани од стране незнабожаца и богоотпалих Јевреја не би ли се одрекли своје вере, али су непоколебљивошћу, верношћу и трпљењем страшних мука, исказали надљудску храброст и чврстину.
Са тим у вези, познат је и неопагански став по коме је Хрићанство својом наводном разслабљеношћу пресудно утицало на пропаст Римске империје. Међутим, њена пропаст је последица свеопште декаденције система. Ту имамо у виду само пропаст западног дела империје, пошто је њен источни део – Византија, не само преживео, већ и бивао у успону сразмерно све битнијој улози православног Хришћанства у њему. Управо Византија а касније и моћна православна руска царевина, саме по себи понајбољи су демант бесмислене идеје по којој Хришћанство наводно разара државност.
О САБЛАЗНИМА САВРЕМЕНОГ НЕОПАГАНСТВА[/size]
Некада искључиво у виду издаваштва, а данас и у интернет етру, могу се чути гласови по којима је Хришћанство наводно туђински уплив на србском и европском тлу који је неспојив са индоевропским и словенским идентитетом србског народа, због чега се као жељени закључак намеће нужност повратка Срба старој предхришћанској вери.
Такве и сличне идеје најчешће долазе из савремених овдашњих и иностраних неопаганских кругова који су препознатљиви и по тези да Хришћанство (или како они кажу «јудео-хришћанство») није Европи ничег доброг донело, већ је идејама једнакости, и окретања другог образа, ширило слабићки менталитет и имало разарајуће духовно дејство по европске народе.
Такви ставови донекле се можда и могу разумети ако су изражени у традиционално протестантским срединама у западној Европи или Америци, с обзиром да су данашње западне протестантске секте, заправо тотално карикирање Хришћанства, са којим више немају баш никакве везе. Савремени протестантизам је махом јудаизован, либерализован и прилагођен духу времена, а после Другог ватиканског концила из краја шездесетих година прошлог века, и римокатолицизам у све већој мери бива заквашен јудео-протестантским духом.
Али такве критике које се добрим делом могу приписати западним фалсификатима Хришћанства, потпуно су непримењиве на нашим србским просторима који по традицији припадају истинском - православном Хришћанству.
ДА ЛИ ЈЕ ХРИШЋАНСТВО ЈЕВРЕЈСКА ВЕРА?
Поменусмо став који долази из савремених неопаганских кругова, по коме се Хришћанство представља као туђински духовни уплив на европском тлу, алудирајући притом на тезу да је Хришћанство уствари јеврејска вера. Но да ли је заиста тако? Поменута теза заснива се на две чињенице. Првом се указује да је и јеврејски Стари Завет део Хришћанског Светог Писма, а другом да је Хришћанство настало у јеврејској средини у којој је првобитно и проповедано. Но осмотримо ове тезе у огледалу православног Хришћанства.
Сагледајмо најпре због чега је Стари Завет дат баш Јеврејима, односно због чега је по хришћанском схватању, Бог изабрао баш овај народ како би он први спознао истинитог Бога.
Како Свети владика Николај објашњава у Новим беседама по гором, Месија о чијем доласку су пророковали старозаветни пророци, морао се појавити баш у јеврејском роду јер лекар увек лечи тамо где је најболесније, из чега происходи да је јеврејски народ био склон моралној кварежи више од других народа.
«Кад један јунак иде на своје непријатеље, он прво иде на најупорнијега и најјачега а не на најслабијега. Јер кад победи најупорнијега непријатеља, слабији ће се брзо предати. Кад лекар обилази болницу, он прво хита најтежем болеснику а не најлакшем. Јер кад излечи најтежег болесника, лакше болеснике лако ће излечити. Тако и небесни јунак дошавши на земљу да се бори, он је устао прво против најупорнијег непријатеља; и дошавши на земљу да лечи, он је прво пришао најтежем болеснику. Да је јеврејски народ био најупорнији и најодбојнији према Богу сведочи сва историја тога народа. Какве је све благодати Бог изливао на тај народ; какве је све сјајне пророке Бог слао томе народу - па све узалуд: тај народ је невероватно брзо заборављао све благодати Божје и тај народ је невероватно окрутно мучио и убојао пророке Божје.. Но јунаку небесном није приличило да прво иде на слабијег противника но на најупорнијег, нити је лекару приличило да прво прилази лакшим болесницима но најтежим. Таква је била његова божанска стратегија, која је се и до сада делимично показала савршена, а која ћа се извесно на крају крајева показати потпуно савршена и непогрешна» (Нове беседе под гором).
Управо Месија као оваплоћени Богочовек Христос, јесте лекар који се и оваплотио од Духа Светога и Марје Дјеве не би ли излечио човечанство од греха, смрти, пребивања у бесмислу и тами богонепознања. Суштина Старог Завета управо и јесу поменута пророчанства која су требала да припреме јеврејски род за долазак Месије. Међутим, Јевреји су желели другачијег Месију. Месију, који ће им донети ослобођење од Римљана, царство земаљско и доминацију над другим народима. Месију који је само за њих, а не за све народе. Христова проповед о Царству Небеском, о јеванђељској љубави, о победи над грехом и смрћу, није могла да стане у тврда јеврејска срца. Стога су Јевреји и разапели Христа и потом прогањали и убијали Свете апостоле, као што су и раније убијали Свете пророке који су их укоравали због одступљења од Божијег закона. Ипак један мали део Јевреја предвођен Апостолима, у Христу препознаје очекиваног Месију, но тај мали део бива жестоко прогањан од стране богоотпале јеврејске већине. Та већина свела је свој верски култ на обожавање не Бога него закона Мојсејева, притом не испуњавајући тај закон него само обожавајући га. Од кварежи која је доминирала јервејским народом, Бог је сачувао један његов део а у њему и Пресвету Богородицу у чијој се утроби зачео Богочовек Христос – оваплоћен од Светоха Духа и поменуте Његове пречисте Матере. Како каже Свети србски владика, тело Марије Дјеве је само једно, чисто и савршено тело женско, у које се могао привремено уселити без гађења и ужаса Син Божји (Нове беседе под гором).
На темељу те јеврејске богоотпадије и непризнавања Христа за Месију о коме су говорили старозаветни пророци, садзан је савремени јудаизам. Јевреји-талмудисти, и даље чекају свог месију који ће се зацарити као владар света. Долазак тог месије биће круна јеврејске доминације у свету. Са Хришћанског становишта, тај будући јеврејски месија, није нико други до Антихрист о чијем доласку пред крај времена говоре Нови Завет и Свети Оци Цркве. Дакле онај који ће бити за Јевреје-талмудисте - месија, то је за Хришћане - Антихрист. Стога се да закључити да су јудаизам и Хришћанство заправо две контрастне односно две крајње супротстављене вере. Једно од главних обележја Талмуда јесте управо мржња према хришћанима и сходно томе, ова богомрска књига препуна је хуле на Христа и пресвету Богородицу.
И гледано кроз историју, јасно се види да је управо Хришћанство главни непријатељ јудаизма. Наиме, сваки историјски успон Јевреја, праћен је борбом против Цркве, и поткопавањем хришћанског морала у друштву. Тако је било још од првих прогона хришћана, ритуалних убистава и коришћења хришћанске крви у јеврејским обредима, па до Француске и Октобарске ревоуције (са ритуалним убијањем Свете православне царске породице) или савремене глобализације.
У свему томе Јевреји су се служили и репаганизацијом. Наиме, од Француске револуције, на културној и философској сцени европског Запада, додатно се продубљује окретање ка паганско-античком узору, које је започело још са епохом хуманизма и ренесансе. Наиме, јеврејски центри моћи су у последња два века све учинили не би ли додатно «нашминкали» римско-јелинско паганство, и оцрнили хришћански средњи век, у циљу одвраћања европских народа од Христа.
Вратимо се на Стари Завет који је како рекосмо део хришћанског Светог Писма. Површно гледано, то може изгледати противречно с обзиром на поприличне разлике између старозаветне и новозаветне етике. Међутим Христос је још у Јеванђељу одговорио фарисејима да им је старозаветна етика дата «по тврдоћи срца њиховога» (Мк 10.5), дакле ради снисхођења према њиховој природи. Јеврејима је дато онолико и на онакав начин, како су то могла да приме њихова отврдела срца. Што се тиче суровости старозаветних Јевреја која је Бог допустио према неким околним народима, њихов узрок је у дубокој огреховљености тих народа које је Бог путем Јевреја кажњавао.
Иначе, како и Димитрије Љотић запажа, управо су старозаветне књиге те које највише осуђују Јевреје. Оне сведоче о њиховим честим одступањима од Бога и о њиховим суровим убиствима старих пророка. Таође, Стари Завет недвосмислено најављује долазак Христа, истичући појединости, као на пример када старозаветни пророк у Псалмима каже: «Опколише ме пси многи, чета зликоваца иде око мене, прободоше руке моје и ноге моје. Дијеле хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацају ждријеб» (Пс 22. 16,17,18).
Сигурно је да неће Антихристу кога јевреји чекају, делити хаљине и разапињати га, јер ће тај њихов месија (а за хришћане – Антихрист) бити светски владар.
Такође пророк каже: "Дух је Господњи на мени, зато ме помаза да јавим јеванђеље ништим, посла ме да исцелим скрушене срцем, да проповедам заробљеним отпуштење и слепим прозрење, да огласим годину милости Господње и дан освете" (Иса. 61, 1-2).
Ово пророчанство прочитао је Христос у Назарету пред Јеврејима. И прочитавши седе и рече: "данас се изврши ово писмо" (Лк. 4, 16-21).
Погледајмо и следеће пророчанство: "Раном његовом ми се исцијелисмо" (Иса. 53,4). Антихристовим ранама (кога ће поклоници Талмуда примити као свога месију) сигурно се нико неће исцелити, нити ће он уопште имати ране попут измученог и разапетог Христа.
Стари Завет, чији дух су фарисеји сасвим стукли и претрпали формалностима суботарским, за Хришћане је битан управо због пророчанстава о Христу и због оних заповести које су потврђене и у Новом Завету као и због Псалтира и уопште оних етичких норми и поучних прича које су у складу са новозаветним духом. Битан је Стари Завет и као приказатељ ране историје света и човечантва и као својеврсан историјат речи Божје у људском роду од Адама па до доласка Христовог.
Речима «Ваш је отац ђаво и сласти оца својега хоћете да чините» (Јован 8.44), Христос сведочи о јеврејској богоотпадији. А на другом месту поручује и следеће: «Кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом и Исаком и Јаковом у царству небескоме. А синови царства биће изгнани у таму најкрајњу, ондје ће бити плач и шкргут зуба.» (Мт. 8.11,12).
Дакле, уместо богоотпалих Јевреја у завет са Богом ступају многи од истока и запада. Ту се говори о хришћанима. На припадништво Цркви Христовој као радионици људског спасења, позвани су сви народи на земљи, у складу са Христовом заповести апостолима : «Идите и крстите све народе». Сваки човек, саздан је по образу и подобју Божјем и сваки је призван да буде крштен. Услед тога, Хришћанство не припада само једном народу или само једној раси. Оно је универзално, општечовечанско и општенационално, али не и антинационално, с обзиром да уважава националне богомдане особености. У складу са њима, у оквиру јединствене васељенске Цркве православне, постоје поменсе народне аутокефалне Цркве као конкретизације различитих националних обичајних израза вере.
Једнакост о којој говори Хришћанство јесте једнакост пред Богом, и нема никакве везе са «једнакостима» комунизма, или егалитарним идејама Француске револуције како је то Ниче покушавао да представи. Хришћанство учи да је сваки човек – непоновљива Боголика личност, са особеним призивима и талантима. Сходно томе, постоји и неминовна разлика међу људима по призиву, врлини и способности коју Хришћанство уважава.
Па тако и Свети апостол Павле у посланици Коринћанима каже: ''Различни су дарови,али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти. И различна су дјејства, али је исти Бог који дјејствује све у свима. Но свакоме се даје пројава Духа на корист.
Јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости; а другоме ријеч знања по истом Духу; А другоме вјера истим Духом; а другоме дарови исцјељивања истим Духом;
А другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један и исти Дух, дијелећи свакоме понаособ како хоће.
Јер као што је тијело једно и има удове многе, а сви удови једнога тијела, иако су многи, једно су тијело, тако и Христос.''
Човекове особености попут различитих способности, затим народности, професије, класне припадности или имовинског стања, не представљају саме по себи ни привилегију нити недосатак у погледу могућноисти за спасење душе човека или његовог бивствовања у Цркви Христовој. О таквој једнакости, говори се у Новоме Завету и ни о какавој другој, када се каже да у Христу нема ни Јелина ни Јевреја, ни роба нити слободњака, јер и по јеванђелској причи о талантима знамо да Бог некоме даје више а некоме мање, али и да увек захтева више од онога коме је више и дао.
ХРИШЋАНСКА ЕВРОПА – ЈЕДИНА ЗДРАВА ЕВРОПА
У складу са поменутим међуљудским разликама, упечатљиво је да нису ни свим народима и људским расама као колективитетима, дати једнаки дарови или задаци, па сходно томе, не тражи ни Бог од свих народа једнако. Како запажа и Свети владика Николај, Божја промисао је управо аријевској групи народа који насељавају европско тло, доделила да буде главни носилац Хришћанства у свету, и сходно томе хришћанска култура заправо настаје као средњевековна култура крштених Европљана. Дакле ови народи, у том периоду свој културни потенцијал исказују кроз стварање хришћанске културе и инспирацију свога стваралаштва проналазе у Христу, пресветој Богородици и светитељима Божјим. Такође, европски народи у хришћанском Богу, својеврмено откривају свога Творца чиме одбацују незнабожачки мрак, а кроз Хришћанство, они добијају и здраво друштво које по христијанизацији бива прочишћено од свакојаких паганских изопачености. Наиме, чак и у старом словенском паганству (које је у начелу било питомије него код других аријевских племена) приносиле су се и људске жртве. Постојало је веровање да се велике и значајне грађевине не могу саздати без приношења такве жртве. Песмом «Зидање Скадра» србски народ описује сећања својих предака из незнабожачког периода на овај гнусни обичај. Ништа мање суров није био ни обичај пробадања мртвог злочинца кроз глогов колац, не би ли се спречило његово наводно претварање у вампира. Што се тиче цивилизацијски најнапреднијих култура европског старог века попут Старе Грчке и Рима, оне су биле прожете сексуалним изопаченостима оличеним у веома распрострањеној хомосексуалној настраности на коју нису били имуни чак ни највећи антички умови попут Платона. Младићи су својим учитељима често сексуалним односом плаћали услуге, а Спартанци су веровали да се хомосексуалним односима јача ратнички дух.
Стога је јасно да је пропагирање култа здравља нације и физичке снаге, од стране савремених неопаганских националиста, веома противречно. Духовни и физички здрава Европа није могућа уз горе наведене паганске изопачености које су прогнанане тек по христијанизацији Европе.
Такође по христијанизацији Рима, значајно се поправља положај жене у друштву. У паганско време жена је била практично објекат права. Мушкарци су махом своје робиње и робове користили за сексуалне услуге, а закониту жену третирали искључиво као средство за стварање законитог потомства. По христијанизацији римске државе, жена је уздигнута на пиједастал. Развратан однос и сексуално искоришћавање бивају прокажени и временом забрањени. Свакако, жена је и даље потчињена мужу како то налаже и Свето писмо, али она добија третман личности. Услед подизања зидова између полова, до жене је теже доћи и оне самим тим бивају поштованије. Хришћански однос према положају жене јесте златна средина између крајности паганске суровости и разврата са једне стране и наказног феминистичког антипатријахалног либерализма новог доба са друге стране.
О «СЛАБОСТИ» ХРИШЋАНСТВА
Неопагани често Хришћанству пребацују слабићство покушавајући да га сведу на «окретање другог образа». Међутим, хришћане ова дужност обавезује искључиво у односу према личним непријатељима. Такви непријатељи побеђују се молитвом, постом и смирењем. Циљ попуштања и смирења пред личним непријатељем јесте сузбијање гневних нагона код себе и свога противника као и борба против гордости као основног греха из кога происходе сви остали. Наравно, лично смирње и попуштање никада не смеју бити маска за кукавичлук јер је једно од суштинских стремљења у Хришанству управо борба против линије мањег отпора, односно огреховљене људске природе.
Но другачије је када је у питању одбрана светиње или заједнице. Према непријатељима светиње или заједнице, хришћанин је дужан да употреби физичку силу и физички му се супротстави. Баш као у јеванђелском примеру када Христос силом изгони трговце из храма. У том контексту и Свети Филарет Московски поручје: «Непријатеље своје љуби, непријатеље отачаства сатири, гнушај се непријатеља Божјих».
Христос поручује да нема веће љубави од полагања живота за ближњег свог. Такође, поручује својим следбеницима и да ће их многи прогонити Његовог имена ради, што се и збило. Као што је познато, Хришћани су у потоњим вековима сурово прогањани, зверски мучени и убијани од стране незнабожаца и богоотпалих Јевреја не би ли се одрекли своје вере, али су непоколебљивошћу, верношћу и трпљењем страшних мука, исказали надљудску храброст и чврстину.
Са тим у вези, познат је и неопагански став по коме је Хрићанство својом наводном разслабљеношћу пресудно утицало на пропаст Римске империје. Међутим, њена пропаст је последица свеопште декаденције система. Ту имамо у виду само пропаст западног дела империје, пошто је њен источни део – Византија, не само преживео, већ и бивао у успону сразмерно све битнијој улози православног Хришћанства у њему. Управо Византија а касније и моћна православна руска царевина, саме по себи понајбољи су демант бесмислене идеје по којој Хришћанство наводно разара државност.