Свети Владика Николај

Николај Велимировић


Порекло Владике НиколајаНиколај је рођен 23. децембра 1880. године. Родио се у селу Лелићу, недалеко од Ваљева, на падинама планине Повлена. Његови родитељи, Драгомир и Катарина, били су прости земљорадници и побожни хришћани, нарочито мајка. На крштењу је добио име Никола. О пореклу породице Велимировић постоје два становишта. Једно је да су они пореклом из Загарача из брдског племена Бјелопавлићи, а друго је да су они пореклом из Бањана, старохерцеговачког племена.

Своје образовање Никола је отпочео у манастиру Ћелијама, где га је отац одвео да се описмени макар толико "да зна читати позиве од власти и на њих одговарати", па да га онда задржи на селу као хранитеља и "школованог" човека. Од првих дана показивао је своју изузетну ревност у учењу. Његову даровитост запазио је и његов учитељ Михајло Ступаревић и препоручио му наставак школовања у ваљевској гимназији, где се Никола показао као добар ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то време.

По завршетку шестог разреда гимназије, Никола је конкурисао у Војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је био "ситан" и није имао довољан обим груди. Одмах по одбијању ове комисије, Никола подноси документа за београдску Богословију, где је био примљен, иако опет не без тешкоћа, наводно због слабог слуха за певање.

Као ученик Богословије био је успешан. Његово истицање у наукама било је резултат систематског рада. У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дела од опште-образовног значаја. До своје 24. године већ је био прочитао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у богословији био запажен својим мислима о Његошу, кога је као песника и мислиоца волео и још у ваљевској гимназији добро простудирао.

Учитељ
За време школовања у Београду Никола је због становања у мемљивом стану и слабе исхране добио туберкулозу од које је годинама патио. По свршетку богословије, је краће време био учитељ у селима Драчићу и Лесковицама, више Ваљева, где је изблиза упознао живот и душевно расположење српског сељака и где се спријатељио са свештеником Савом Поповићем, избеглим из Црне Горе, са којим је ишао по народу и помагао му у парохијским пословима. Летње распусте Никола је, по савету лекара, проводио на мору, тако да је тада упознао и са љубављу описао живот Бокеља, Црногораца и Далматинаца. Већ у богословији помагао је проти Алекси Илићу у уређивању листа "Хришћански весник", у коме је и неколико година објављивао своје прве дописе и радове.

Студирање [уреди]
После тога, Никола је био изабран од стране Цркве да са другим питомцима, државним стипендистима, пође на даље школовање у Русију или Европу. Изабрао је тада рађе студирање у Европи, на старокатоличком факултету у Берну, а затим је прошао студирајући и Немачку, Енглеску и Швајцарску, а нешто касније и Русију.

Своје студије у Берну Николај је, у својој 28. години, окончао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом "Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве".[1] Следећу 1909. г. Никола је провео у Оксфорду, где је припремао докторат из философије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио ("философија Берклија").

Болест и монашење
Вративши се из Европе Николај се, у јесен 1909, разболео од дизентерије и у болници лежао око 6 недеља. Он се ускоро и монаши у манастиру Раковици и постаје јеромонах Николај (20. XII 1909).

По повратку са студија требало је, по тадашњем закону, нострификовати своје дипломе, али како није имао пуну свршену гимназију, морао је полагати седми и осми разред и велику матуру, да би тек онда могао предавати у Богословији. Ипак, пре но што је постао суплент у Богословији, упућен је од митрополита Србије Димитрија у Русију, где је провео годину дана, највише путујући по широкој Русији и упознајући њен црквени живот, душу руског човека и његове светиње. За то време написао је и своје прво веће дело – студију "Религија Његошева".

Суплент Богословије
Као суплент Богословије Св. Саве у Београду Николај је предавао философију, логику, психологију, историју и стране језике. Но он није могао остати у оквирима Богословије. Он зато почиње да пише, говори и објављује. Почиње са беседама по београдским и другим црквама широм Србије, па онда држи и предавања на Коларчевом универзитету н другим местима. Говорио је углавном на теме из живота. Истовремено, Николај објављује у црквеним и књижевним часописима своје чланке, беседе и студије: о Његошу, о Ничеу и Достојевском и на друге философско-теолошке теме. [2]

Беседник
Године 1912. позван је у Сарајево на прославу листа "Просвета", где се упознао са највиђенијим представницима тамошњих Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. Познате су тадашње његове речи да су "својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни", што је у ери аустријске анексије било изазовно, па је при повратку у Београд скинут са воза у Земуну и задржан неколико дана. Исте аустријске власти нису му дозволиле да следеће године отпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но његова је беседа ипак у Загреб доспела и била прочитана.

Народни рад Николајев наставља се још више када је ускоро Србија ступила на пут ратова за ослобођење и уједињење Српског и осталих Југословенских народа. У судбоносним данима ратова, од 1912. до 1918. године, Николај активно учествује.

Николај је живо и активно учествовао и у тадашњем црквеном животу, мада је имао критичких примедби на рад и понашање извесних црквених људи. Његова је, међутим, критика била позитивна (он се убрзо разишао са протом Алексом из "Хришћанског весника" због негативних погледа овога на стање у Српској Цркви) и таква је остала до краја живота.

Мисија за време Првог светског рата у Америци и Енглеској [уреди]
Априла месеца 1915. године Српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (где је остао до априла 1919) у циљу рада на националној српској и југословенској ствари . Он је по Америци, и затим Енглеској, држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, хотелима и по другим установама, борећи се на тај начин за спас и уједињење Срба и Јужнословенских народа. Већ августа 1915. г. он је на великом збору у Чикагу објединио и придобио за југословенску ствар (програм Југословенског одбора) велики број народа и свештенства, и то не само православног, него и римокатоличког, унијатског и протестантског, који су тада јавно изразили жељу за ослобођењем и уједињењем са Србијом. Велики број добровољаца из Америке отишао је тада на Солунски фронт, тако да заиста није неосновано оно изнето мишљење (од енглеског Начелника армије) да је "отац Николај био трећа армија" за српску и југословенску ствар, јер је његов допринос тада заиста био велики. Николај је у ово време износио и идеју о уједињењу свих Хришћанских цркава. И од тада се он посебно спријатељио са Англиканском и Епископалном црквом. Такође је у то време помагао и групу наших студената у Оксфорду, где је једно време и предавао.

Епископ жички и охридски
По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је (12/25. марта 1919) за епископа Жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тих година слан је у многе црквене и народне мисије: у Атину и Цариград, у Свету гору, у Енглеску и Америку. Николај је учествовао и на конференцијама за мир, на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на конференцијама Хришћанске заједнице младих у свету, на Свеправославним консултацијама.

Но нарочито треба истаћи Николајев пастирски и духовни рад у Охриду и Битољу, а затим и у Жичи где ће бити враћен 1934. године, по жељи Архијерејског Сабора и народа. Тек као епископ Охридски и Жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући при том ни свој богословско-књижевни рад. Он је такође много допринео и уједињењу наших помесних црквених јединица на територији новостворене државе (од које често није имао ни разумевања ни нарочите подршке).

Посебно је на Владику Николаја деловао древни Охрид. На Николаја је већ била извршила добар утицај православна Русија. Сада је тај утицај наставио и употпунио Охрид и Света гора, коју је Владика сваког лета редовно посећивао. Света гора и дела Светих Отаца, која је у ово време Николај нарочито много читао и проучавао, извршили су на њега трајни утицај.

Духовна делатност
Из овог периода потичу многа важна дела Владике Николаја. Овде треба макар споменути и она друга не мање значајна општенародна дела као што су његов рад са народом и посебно са богомољцима,[3]

Николај је из Охрида и Жиче развио и многострану међуцрквену делатност. Тако је учествовао 1930. године на Предсаборној конференцији Православних Цркава у манастиру Ватопеду. Затим је радио на обнови општежитељног начина живота у манастиру Хиландару. Бивао је често на међународним сусретима младих хришћана у свету и на више екуменских сусрета и конференција у свету. Такође је настојао да одржава добре односе са Бугарима и Грцима, као и добре међуверске односе у предратној Југославији.

Николај је био умешан и у познату "Конкордатску борбу". Остао је између осталога познат Николајев телеграм и Отворено писмо "Господину др Антону Корошецу, Министру унутрашњих послова " (август 1937) у којем се жали на "пандурски курјачки напад 19. јула на мирну православну литију пред Саборном црквом у Београду" и на гоњење и хапшење многих недужних православних свештеника и верника широм Југославије.</ref> Николај је, уз Патријарха Гаврила, имао свој удео и у обарању антинародног пакта владе Цветковић-Мачек, због чега је од народа био поздрављен, а од окупатора Немаца посебно омражен.

Заробљеништво за време Другог светског рата
Капитулација старе Југославије затекла је Николаја у манастиру Жичи. Од првих дана окупације Владика је, као и манастир Жича, делио судбину свога народа.

Николај је ухапшен 1941. године и одмах затворен у манастир Љубостињу, а затим је пребачен у затвор у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом Српским Гаврилом Дожићем, строго контролисани оружаном немачком стражом. (Сачуван је из тих дана, у једној свесци, Николајев "Молбени канон и Молитва" Пресветој Богородици Војловачкој, као и касније написане, у Бечу јануара 1945. већ познате "Три молитве у сенци немачких бајонета", забележене на корицама Јеванђеља у Српској цркви у Бечу).

14. септембра 1944. године Немци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војловице у концентрациони логор Дахау. Тамо су они затворени у посебном делу за високе официре и свештенство (Ehrenbunker), третирани боље од осталих и имали статус посебних заточеника (Ehrenhäfling).[5] У Дахауу остају три месеца, до децембра 1944. године када их Немци ослобађају. Путују заједно са Миланом Недићем и немачким генералом Херманом Нојбахером у Словенију. Патријарх се одатле враћа у земљу, док Николај одлази прво у Аустрију, па потом у Америку.

Америка [уреди]
Николај је дошао у Америку током 1946. године, где је од тада чешће побољевао.

Ипак, и у Америци је Николај наставио свој црквени рад, па је и путовао по Америци и Канади. Николај је и у Америци наставио своју списатељску и богословску делатност, како на српском тако и на енглеском језику. Из овога времена потичу његова дела "Касијана", "Земља Недођија", "Жетве Господње", "Диван" и његово последње, недовршено дело "Једини Човекољубац". Из Америке је стизао да колико може помогне и нашим манастирима и појединцима у Старом крају, шаљући скромне пакете и прилоге, нарочито у црквеним стварима и потребама.

Владика Николај је у Америци и повремено предавао: у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертивилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. У овој последњој га је и смрт затекла. Из манастира Св. Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертивил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта, уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке.

Пренос моштију у Србију
Много година после смрти његови посмртни остаци су пренети из Либертивила у Лелић 12. маја 1991. године. Сахрањен је у малој цркви у Лелићу, која је његова задужбина.

Канонизација
На пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске праволсавне цркве у мају 2003. проглашен је за светитеља. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. Већ следеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио св. Николају. Манастир Соко је освештан 8. маја 2004. године. У овом манастиру постоји и музеј посвећен св. Николају, његова велика биста у дворишту манастира и још једна велика зграда која се зове "Дом св. владике Николаја" и у којој преко лета бораве учесници "Мобе".

Балкан се налази земљописно између Истока и Запада а идејно стоји изнад Истока и Запада.
Која је то идејна сила што спасава Балкан да не буде и идејно између него га уздиже изнад Истока и Запада?
То је вера православна и само вера православна. Сви остали чиниоци, као земљописни положај, култура, наука, муслиманство, политика, земаљске тежње и аспирације, држе Балкан између Истока и Запада. Вера православна пак уздиже га изнад Истока и Запада, и само вера православна.
Ништа није несносније него налазити се између. Ако би се идејни, то јест православни Балкан покорио земљописном Балкану и остао између Истока и Запада, личио би на оног магарца из бајке, који је цркао од глади између два пласта сена.
На жалост, православни Балкан је од почетка 19. века до сада веома личио на оног легендарног Буридановог магарца, који је липсао од глади између два пласта сена, не знајући коме пласту да приђе. Час му се један пласт чинио већи и слађи час други. Изнемогао од шетње од једног пласта до другог, он је пао и липсао. И сав свет се насмејао магарцу као магарцу.
Балкану прети смрт од глади због многих брбљивих језика који га именују између. Или ће липсати од глади између Азије и Европе или ће га једна од тих сила ајкулски прогутати, ако се не буде дигао изнад. Изнад Истока и Запада.

Расуђивање прво
ХРИСТОС ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА
Кад азијат чита Евангелије Христово он говори: ово је наш човек, ово је азијат, испосник, молитвеник, мудрац и чудотворац.
Кад европејац чита Евангелије Христово он тврди: ово је наш човек, ово је европејац, покретљив учитељ, брз помоћник људи, добротвор, лекар, хранитељ, хуманист и активист.
Ша је дакле Христос? Да ли азијат, да ли европејац; да ли источњак, да ли западњак? Заиста, и једно II друго. Он је источњак на вишем плану и западњак на вишем плану. Он је источњак изнад Истока и западњак изнад Запада. Његова је земља и сви крајеви земље.
Трансцеденталност је особина истока, натурализам - особина Запада. Источњак са прекрштеним ногама у размишљању о вечноме, и западњак са сусталим ногама у трчању за пролазним. Ко је од њих ближи Христу? Оба су удаљени од Христа. Христос стоји изнад Истока и Запада.
Исток се толико удубљује у размишљање да нема времена за пословање. Запад толико послује да нема времена за размишљање. Обоје се садржи у Господу Исусу Христу, и то у пуној и савршеној мери, тако да Он превазилази Исток и Запад. Он стоји изнад Истока и Запада.
Политеистичном Истоку је тешко веровати у човека. Материјалистичном Западу је тешко веровати у Бога. Исус представља човека, Христос Бога. Две природе - једна ипостас. Запад лако прима човека Исуса и ставља га у „Пантеон" својих великих људи, Исток лако прихвата Бога Христа док за човеком Исусом не осећа потребу. Међутим, Спаситељ света "је и Бог и човек. Исус Христос дакле стоји изнад Истока и Запада.
Кад говоримо о Истоку ми мислимо на кућу подељену унутра у самој себи; мислимо на две несродне групе народа: на мухамеданце и на брамо-будисте. Њихове су ћабе: Мека, Бенарес и Тибет. То двоје представља главну садржину и главну сиромаштину Истока. Кад пак говоримо о Западу ми мислимо опет на кућу подељену унутра у самој себи. То је папизам и антипапизам (у разним облицима протестантизма). Ово су два главна пута западног човечанства, оба погрешна. Они представљају заблуду и сиромаштину Запада. Христос стоји високо изнад оваквог Истока и Запада.
Никад ниједан од азијских мудраца није могао подвластити Запад. Једини човек, рођен у Азији, који је подвластио сав Запад, т.ј. сву Европу и Америку са острвима, јесте Господ Исус Христос. Једини источњак који је омиљен на Западу.
И никад ниједан од западних учитеља и идеолога није могао придобити Азију, ни за најкраће време. Само један Западњак успео је у томе: Западњак не по плотском рођењу него по својој власти над Западом. То је Исус Христос, рођени у Азији. Његова власт распрострла се над средњом Азијом и местимично даље преко Велике Азије као и Египта и Абисиније. Даље ширење Хришћанства на Исток спречио је Ислам, а то је једна отуђена секта јеврејско-хришћанска. Ислам се испречио као бедем између хришћанске Предње Азије II Индије. Но и то није без Божјег промисла, који свакако резервише победу Христову над целим Истоком за будућа времена.

Расуђивање друго
БАЛКАНСКИ ХРИСТОС
Балкански Христос је исто што и јерусалимски, што и синајски, и руски, и што некада и европски. Јер је Он један.
Балкански Христос то је Христос на Балкану, у балканској драми живота, у балканском оделу, у балканској песми и символици, у балканским уздасима и сузама и крвавим гробовима, у балканском васкрсењу.
Он је оличен у свим светим балканским: у благочестивим царевима, благоверним царицама и ботоносним патријарсима и свештеницима; у светогорским преподобним и плачним монасима, испосницима, молчаницима, пештерницима, духовницима и чудотворцима; у византијским царевима и војводама који бранише Цариград и Јерусалим од муслимана: у српским жупанима, краљевима, кнежевима и деспотима, који бранише крст часни, т.ј. веру праву, веру православну и од муслимана и од Монгола и од Латина јеретика:
У мученицима под круном, у мученицима сељацима и занатлијама, у мученицима под омофором. архијерејским и под епитрахиљом јерејским, у мученицима под доламом војводском и под ризом монашком;
у мученици Злати и многим мученицима девојкама кроз векове и векове;
у мученику Ђорђу Кратовцу, кујунџији, и многим мученицима занатлијама кроз векове и векове;
у мученику патријарху Гаврилу пећском, у мученику ђакону Авакуму, игуману Пајсију трновском и игуману Атанасију светоникољском, на колац набијеним на Калемегдану, и у преподобном ученицима Агие Лавре на Пелопонезу, и осталим безбројним кроз векове и векове;
у преподобно-мученицима светогорским, које блажени Акакије благосиља на подвиг мучеништва, и у преподобно-мученицима светогорским, који бише побијени и живи спаљени од латина јеретика, и у мученицима старозагорским, и осталим многим кроз векове и векове;
у преподобним оцима и матерама нашим: светој Параскеви, Евгенији царици, Ефимији и другим, и у светом Прохору, Гаврилу, Јовану, Јоакиму, Клименту, Науму, Нектарију, Јоасафу, Василију Острошком, Петру Коришком, Јанићију Девечком, и осталим безбројним кроз векове и векове;
у самомученицима пештерницима балканским у пештерама Пећским, Црногорским, Охридским, Албанским, Пелопонеским, Трнавским, Студеничким, Моравским, кроз векове и векове;
у свештеномученику равноапостолском Козми Албанском и у безбројним мученицима приморским, далматинским и босанским који пострадаше од латинских јеретика, у тамницама дубровачким иструнуше или отровани бише Христа ради, кроз векове и векове.
Треба ли да станемо? Тек смо започели набрајање. Ко ће све именовати? Ко ли све избројати? То су војске од мученика и мученица од иза Солуна до преко Дунава и од мора Сињега до Црнога. Многе милионе војске светих душа православни, које не може сместити никакав земаљски календар и које су убележене само у календар небески, у Књигу живота вечнога.
Сви су они поругани и попљувани и бијени били од непријатеља часног Крста, као Христос од Јевреја. Сви су са својим крстом на своју Голготу пошли, са трновим венцем на глави и са мржњом одасвуда, као у трње одевени, одгурнути од света кроз капију смрти као последњи, а прихваћени с оне стране благом руком Христовом као први.
Ваистину, последњи с ове стране капије смрти а први с оне стране.
За Христово име пострадали су од Истока до Запада, у Христово име победили су Исток и Запад. - Исток у лицу турског Ислама и монголског многобоштва, Запад у лицу јеретичког папизма.
На губилишту они су се осећали виши од својих џелата: пред источним џелатима изнад Истока а пред западним џелатима изнад Запада. Нико од њих није пружао своје мисли према земљопису, да би рекао: ми смо између Истока и Запада. Него су сви уздизали своје мисли и своја срца усправно к небесима, ка вечној Истини, за коју су страдали. И целим духом својим и свом душом својом стајали су изнад - изнад Истока и Запада.

Расуђивање треће
О ЛАКОМИМ И ПРЕВАРЕНИМ
Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свак признаје на ведроме дану.
Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се спотакну у мравињак. И још поклоне се мравињаку.
То се догодило и са Србима, који се потурчише после Косовске битке.
Пре њих изневерише крст многи Бугари и Грци и Јелини, и уврстише у Муратову војску на Косову под полумесецом против српског крсташа барјака.
Али Лазар, најславнији човек под тим именом у историји света, не спотаче се о мравињак турске силе и не изгуби из вида планину Божије силе, него се одлучи да са својим народом прими од људи све ударце да би од Бога примио све награде.
Спотакоше се многа господа српска на Југу и на Западу. Заборавише опомену Христову: гледајте и чувајте се од лаколства, (Лк. 15.) па се полакомише на богатство и сласти и све обмане овога света; поломише крстове по својим кућама а чалму завише око главе и почеше авдес узимати и по џамијама клањати.
Тако за мало свој земаљски живот продужише а образ за увек изгубише. Не постидеше се крви Лазареве на Косову. Но пођоше путем потурица бугарских, грчких и јелинских.
Турци су били представници Истока на Балкану док су они владали Балканом, а потурице представљају Исток после одласка Турака.
Са тим лакомим и насилним Истоком, са мухамеданизмом, који је јеврејско-хришћанска јерес, не може се православни Балкан истоветовати. Балкан мора стајати изнад таквог Истока.
Српски сељачки устанак против Турака под Кочом, Карађорђем и Милошем најсјајнији је доказ да је српски народ хтео да се ослободи мухамеданског Истока. Сликао је себе вером и карактером, узвишеним изнад Истока.
Са крсташем барјаком српски устаници ушли су у неравну борбу против барјака са полумесецом. Са вером у Христа као веће силе од Мухамеда и у крст Христов као јаче знамење од полумесеца они су победили исламску Азију. Тако су узвисили православни Балкан над мухамеданским Истоком.
Но чим су се ослободили Истока они су пали у ропство Запада. Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије. Ови Срби западњаци упали су у ослобођену Шумадију и почели стварати законе и установе попут протестаната и католика - а то су две западне хришћанске јереси. Почели су уређивати српску централну земљу по угледу на западне јеретике. Били су писмени и учени, због чега су их неписмени устаници ценили и власт им давали. Али су се усташки кнежеви страшно преварили. Њихова браћа из Аустрије били су излизани сасуди Православља, калајисани калајем протестантским и католичким, западњачким. Они су били кобна претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и све канале према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулога Запада.
Седамдесет година после пропасти на Косову Србија је била потпуно покорена од источних јеретика; седамдесет година после Другог устанка ослобођена Србија пала је у потпуно ропство западних јеретика. Мислимо на идејно ропство: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно.
И кнез Милош и Љубица, па чак и Вучић, увиђали су опасност од „немачкара" али им нису могли одолети. Викали су и претили, али пробијену брану нису могли учврстити. Кнез Александар је подлегао утицају Запада безвољно и малодушно; кнез Михаило драговољно, а краљ Милан свим срцем и душом.
Турци су предали кнез Михаилу кључеве од градова, а кнез Михаило почео је предавати кључеве српске духовне самосталности Западу. Последњи Обреновићи и Карађорђевићи ту су предају довршили. И те кључеве Запад још држи у својим рукама и царује над Србијом.
Ко се бунио против те драговољне предаје Западу? Црква православна са сељачким "народом својим. Кроз цео деветнаести век свештеници српски викали су II писали: „Трули Запад! Трули Запад! Бранимо се од трулог Запада!".
Част нека је свештенству српском. Част сељачком народу српском! Срам на безглавну господу српску! Срам и на оне владаре српске, који у име Запада презреше и Српску светосавску цркву и српски сељачки народ. Како су радили онако су и прошли. Њихов крај посведочава гњев Божји и гњев Светог Саве на њима. Читајте и слушајте о страшном скончању српских владара после Кнеза Милоша и ужасавајте се од гњева Господњег.
Много су претрпели српски свештеници II српски сељаци због свог одлучног става против јеретичког Запада. Свештеници су исмевани као „русофили" и „назадњаци", а српски сељаци као „непросвећена маса", као „глупи сељаци". И то не толико од оних „немачкара", од оних калаисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова школованих на Западу. Они су били цвеће према овима. Ови су представљали бесну клику и безбожну хорду агената западне „културе", „просвећености", „прогреса". Нове потурице, још опасније од старих потурица. Све што је српско они су одбацивали као турско, а све што је турско они су презирали као азијатско. Међутим нису познавали у суштини ни шта је српско ни шта је турско ни азијско. Плиткоумни „коми воајажер" западних трговаца. Издајници већи и ужаснији од Вука Бранковића.

Расуђивање четврто
СТРАХ ОД ДЕМОНА И ИГРА СА ДЕМОНИМА
Исток се страши од демона, Запад се игра са демонима.
Милијарда људских бића на Истоку пази на сваки корак, да се не би дотакли неког демона. Нико тамо није пронашао демоне; за демоне се тамо зна и демони се тамо осећају сваког дана и сваког часа од првог колена људског.
Запад је земља проналазака. Поред многих смртоносних или вашарских проналазака Запад је пронашао да постоје демони. И то је бучно разгласио нарочито у нашем столећу. Но како на Западу нема ништа што би сви прихватили за истину, него је све раздељено „по струкама", по партијама и сектама, то и овај проналазак да постоје бестелесна духовна бића није признат од целог западног човечанства него му је одређено место у једно]' секти људи који се називају спиритисти. Спиритисти су горди што им је дато да разговарају са духовима. Они су радосни што држе везу са духовним светом. Играју од радости, не знајући да им коло води сатана.
Исток не осећа анђеле, добре духове Божје, заштитнике и покровитеље; одавно је престао да их осећа. Остао је само са злим духовима, који му зло чине и које мора да умилостивљава жртвама, сваки дан, сваки дан.
Запад је престао да осећа и сазнаје и анђеле и ђаволе, има већ неколико стотина година. Зато је примио спиритастичко јеванђеље са чуђењем као човек који је нешто знао па заборавио па се опет досетио. Некад је Запад веровао у анђеле и ђаволе. Па је једновремено банкротирао са обе те имовине. Сад му се ђаволи јављају преко спиритиста, и он се буновно досећа. Досећа се али не разликује духове. Радосно поздравља све духове који му се јављају као добре духове. Отупело му је осећање разликовања и распознавања.
Исток нема осећања за добре духове. Запад нема осећања за разликовање добрих духова од злих. Исток се брани од злих духова жртвама, непрестаним жртвама пред идолима од камена и дрвета. Запад, т.ј. спиритистички Запад, предаје се свима духовима који му се јављају било преко медиума, било преко асталчића; и свима поклања пуну веру.
Исток је дубоко песимистичан. Зашто? Зато што зна за зле духове а не зна за благога Бога. Познаје и осећа на својој кожи и на души присуство и дејство злих демона, а не осећа присуство благога Бога који може прогнати зле демоне и заштитити људе.
Спиритистички Запад је површно оптимистичан. Сасвим површно и сасвим глупо. Спиритисти долазе до познања Бога кроз демоне; не кроз ваплоћеног Сина Божјег, Христа, него кроз демоне, који се јављају кроз медиуме, асталчиће, итд. Махом бивши безбожници, спиритисти дознају од ђавола да постоји Бог и душа. И то дознање веома их изненађује и они ненасито изазивају Духове да им штогод рекну и прорекну. На таквом клизавом песку заснована је вера њихова. Они то сматрају нечим модерним, неким модерним проналаском. А да су читали Свето Писмо Божје знали би, да је Свевишњи још кроз Мојсеја опоменуо човечанство да се чува од спиритизма. (5. Мојс. 18, 11.)
Велики Исток је под влашћу демона, а и спиритистички Запад је под влашћу демона. Демонократија дакле у обе хемисфере које се сучељавају са Православљем уопште и са Балканом посебице.
Настаје питање: хоћемо ли ми бити између једне демонократије и друге? Не, никако. Између него Изнад.
Ми знамо да постоји духовни свет. Знамо да постоје зли духови али и добри. Постоји благи Бог који је моћнији од свих духова у опште. Именом Христовим и Богородичиним и крсним знамењем ми прогонимо зле духове а молитвом привлачимо себи добре духове, анђеле светлости, који нас штите и помажу. На тај начин ми се уздижемо изнад незнабожачког и песимистичког Истока.
С друге стране ми се не радујемо јављању духова из онога света, јер знамо да то могу бити духови злобе који нас кушају и са пута спасења одбијају. Још мање призивамо ми духове из онога света и тражимо њихове савете и пророчанства о будућим догађајима. Јер ко тако чини није угодан Богу. Него се надамо у Цара духова, Господа Свевишњега, нашега Творца и Оца небеснога, а не општимо крадом мимо Њега са духовним светом. На тај начин ми се Балканци уздижемо изнад спиритистичког Запада.
И као што је наш Спаситељ стајао изнад Истока и Запада, тако се и ми трудимо да не будемо згњечени између и између, него се с Христовом помоћи вазда уздижемо изнад и изнад. Изнад Истока и Изнад Запада.
Расуђивање пето
ИСТОЧНА ФИЛОСОФИЈА И ЗАПАДНА НАУКА
Колевка философије јесте Исток, од Пекинга до Атине. Колевка науке јесте Западна Европа и Америка. Нити је Исток за науку нити Запад за философију. Источна философија сва је у тајни, сва мисаона, спонтана, интуитивна.
Западна наука је сва у знаку јавности, љубопитства, пропаганде и интереса.
Нити је Исток за науку нити Запад за философију. Кад се источњак превари те поверује у науку, он прихвата теорије научне а не позитивна знања. Лакше му је оперисати са теоријама него са знањем научним. Теже му је под врућином Истока примењивати у живот знање него ли у хладовини месити европске теорије и премесивати их у неку философију огрнуту шареним огртачем Истока.
Кад се западњак намами на неку философију источњачку, он из ње извуче једну од главних мисли и на овој саставља свој систем философије, остављајући својим колегама да извлаче друге мисли из оне исте философије и да на њима састављају опет своје системе философије. Јер у множини система гледа западњак умно богатство и културу народа а не у координацији и јединству духа.
Као што источњак огрће научне теорије огртачем Истока, тако западњак облачи источну философију у грубу одећу науке. Тобож да би му његов „систем" изгледао вероватнији као изражен научним речником и зајемчен научним „фактима".
У ствари хришћански Запад нема смисла за философију. Историја западне философије јесте историја највећих заблуда у прошлости човечанства. Бог је одузео ум крштеним људима који су презрели откривену Истину Божју кроз Господа Исуса Христа па су хтели сами помоћу незнабожних философа да решавају основна питања о бићу и животу по своме рачуну. Од почетка Ренесансе па до деветнаестог века западни философи су живели од Платона и Аристотела и других јелинских незнабожних философа. Па кад су ове потпуно оглодали и остали ипак гладни, они су се у деветнаестом столећу наклопили на философе индијске од којих се и до данас хране, и китећи се њиховим перјем чине себе славним међу неславним.
Индија је мати свих философија. Од памтивека философирање у Индији нераздвојно је скопчано са аскезом. Сви философи индијски били су аскети То западњак не разуме и не цени. Јер је код западњака интелектуална вештина довољна за састављање нових философских система. Он не полаже баш ништа на пост, уздржавање, морал и карактер философа. Он цени само његову интелектуалну конструкцију мисли. Није западњак за философију. Философе на истоку сматрају свецима. Философи западни су професори. А између свеца и професора раздаљина је већа него од Истока до Запада.
Нити је источњак за западну науку. Јер је источњак научен да и светска знања сматра нечим светим, сакралним, као и философију. Па како је западна наука без и најмањег ореола светиње, источњак се такве науке боји и презире је. Прима Је само у колико мора, да би одбранио живот свој од западне смртоносне машинерије. А та машинерија је накарадно чедо западне науке; грозни плод брачног развода Запада од светих небеса и незаконитог брака са земљом. Многе противречне философије западне јасно представљају казну Божју због одбацивања Христа. Јер по речи св. апостола Павла као што не мараху да познаду Бога, зато их Бог предаде у покварен ум. (Рим. 1, 28.)
Две су велике лудости којима се некрштено и некрштено човечанство горди. То је философија источна и наука западна. Ни једно ни друго није од благога Бога. Него је обоје од људи и демона. Две лудости, два проклетства. На кантару свете истине Христове то двоје држи равнотежу. Христос је изнад источне философије и западне науке. Он мери, али Он се не мери.
Како је са Христовим Балканом?
Кад огњило удари о кремен онда се јавља варница. Пламен се уздиже у вис, изнад огњила и кремена. Исток се сударио са Западом на Балкану. Ако би се Балкан истоветовао са огњилом или са кременом, не би био Балкан, него би био Исток или Запад.
Ако би пожелео да буде пламен, изнад челика и камена, био би и остао би Христов Балкан, изнад Истока и изнад Запада, и као такав користан Истоку и Западу.
Најгоре је - бити између.
Слава је - бити изнад.
Изнад туге Истока и труда Запада треба да се уздиже православни Балкан. Туга Истока, то је философија Истока. Труд Запада, то је наука Запада. Може ли тица летети на једном крилу? И још болесном?
Судбодавац Бог одредио је Балкану место изнад Истока и Запада. Да ли ће Балкан разумети и прихватити ту промисаону судбу или ће бити смрскан као орах између чекића и наковња? То питање не треба да да сна ни једном Србину, докле год Србин не даде правилан одговор. А само је један правилан одговор:
Да, Господе, примам оно што ми Ти нудиш, а одбацујем око што ми Твоји противници са Истока и Запада нуде.