Историја

Историја је друштвена и хуманистичка наука која се бави проучавањем људске прошлости. Човек који истражује људску историју је историчар.Историја је добила име по грчкој речи хисторија што је значило знање стечено распитивањем и слушањем. Појам хисторија касније су проширили на познавање прошлих догађаја и, на крају, на излагање збивања из прошлости. У овом значењу реч хисторија први пут срећемо код Херодота из Халикарнаса, који се сматра "оцем историје".Задатак историје као науке јесте да на основу поузданих доказа, до којих се долази проучавањем историјских извора, тачно опише и објасни развој људског друштва у прошлости.Историја треба да одговори на питања: шта, где, када, како и зашто.

Постоји више периодизација историје, зависно од историчара или историјске школе. Ниједна од није егзактна, те се периодизацја користи зависно од дате поребе или предмета проучавања. Најуобичанија је:

Стари век - од појаве писма, стари век дијелимо према културама чији трагови су остали до данас (3.500 п. н. е. - 5 век после Христа)
Народи Месопотамије
Средоземна предња Азија
Далеки исток
Иранска висораван
Египат - Попис фараона
Античка Грчка
Рим - Антички Рим
Средњи век - после пада Западног римског царства у Европи почиње Средњи век.
Средњи век се углавном дели на Рани средњи век - од цара Јустинијана до Крсташких ратова Позни средњи век - Од Крсташких ратова до средине или краја 15. века. Током Средњег века у друштвеним односима превладава феудализам

Може се узети да је Нови век започео Колумбовим открићем Америке 1492. године; у друштвеним односима се постепено појављује капитализам.
Савремено доба - почиње завршетком Првог светског рата 1918. године.
Грчког историчара Херодота, који је живео у 5. веку пне; називају „оцем историје“. Он је први који је тежио прикупљању свих релевантних податка о одређеним прошлим догађајима (такође и податке о страним земљама и народима) до којих је могао доћи, из свих приступачних извора. Упоређивао је разне изворе, критички их оцењивао и настојао дати што објективнију слику, суздржавајући се од вредносних судова („Ја не судим, само извештавам“). Оцем модерне историје као науке сматају Леополда Ранкеа.

Историјски извори могу бити:

материјални (сви материјални остаци: храмови, цркве, споменици...)
писани (књиге, разни документи, писма (све што је писано на трескама)...)
усмени (приче с колена на колено - најмање веродостојан

Бела Хамваш о историји:


"Бесциљна, али узајамно повезана узбурканост, која се назива историјом, одиграва се на површини времена. Бесциљна је, јер иако се за њу каже, нарочито у новије време, да је напредак, нико не зна куда напредује, где је циљ, шта је то, када се стиже, ко и како. Управо због тога историју као напредак треба сматрати опсеном, чији је циљ измислио човек који је није познавао како би бесмисленост његовог бивства добила садржај, чак ако је тај садржај и илузоран. Историја је непрекидна узбурканост и човек не уме да иступи из ње."