Home
КРСНА СЛАВА
Крсна слава је обичај који потиче из давних времена, и који је био је изузетно важан празник и пре покрштавања јужних Словена. У то време политеизма, свака породица или кућна заједница имала је свог божанског заштитника коме је придавала посебну важност. Српска православна црква је, по идејама Светог Саве овај обичај прихватила, прво га продуховљавајући хришћанском вером и начелима, а затим усвојила.
Крсна слава, као обичај, живи у многим облицима у српском народу: као слава одређене породице, црквена слава, племенска слава, па чак и занатлијска слава. Тиме је целокупна култура српског народа прожета крсним славама а тиме и хришћанским духом који је уочљив у свим аспектима народног живота.
Славу слави свака кућа према својим могућностима, и богатији и сиромашнији. Обележје славe су колач, вино, свећа и икона светитеља. Негде се спрема и жито, али је то новији обичај и није свуда прихваћен. Све преко тога су материјалне могућности домаћина.
Слава је постала заштитник једне одређене породице, братства или племена. Расељавањем и размножавањем, људи су задржавали крсну славу својих предака и слава је прелазила с колена на колено, са оца на сина, кроз све векове наше историје.
Српски народ је славио своју славу и у најтежим тренуцима свог живота: у рату, у ропству или у болници. Славило се и кад је народу било најтеже за време вишевековног ропства под Турцима. Верност српског народа крсној слави је одувек била велика, па се и данас њом веома поноси.
Осим Срба, крсну славу или нешто доста слично њој, слави и нешто Бугара, Румуна и Арбанаса. Поред Срба православне вере, славу славе и Срби католици у Боки Которској, Далмацији и јужној Херцеговини, затим Црногорци и Македонци. Сличан слави је и имендан који се доста поштује у Македонији.
Свети Сава је у праксу увео обред крсне славе на литургијској основи. Од светога Саве се тај обред, као и обичаји који га прате, поступно формирао, док се није развио до данашњег облика. Данашњу форму тог обреда у прошлом веку (1862) коначно је уобличио митрополит Србије Михаило. Од бројних имена која је имала ова појава некад, а има их и данас, најраспрострањенија су: крсна слава и свечари.
У неким крајевима (Војводина, Београд...), обичај је да свештеник пре славе дође у дом да освети водицу. Домаћица припреми чинију са водом, босиљак, свећу, кадионицу, тамјан и упали кандило испред иконе. Тада свештеник освети воду којом ће домаћица умесити славски колач. За ту прилику потребно је припремити: кадионицу, ватру (или брикет специјалног угља) и тамјан, затим свећу и свећњак (чирак), киту босиљка и посуду чисте воде - и све то да буде на столу, окренуто према икони крсне славе, која се иначе налази на источном зиду собе.
Освећену водицу домаћица третира као светињу: пажљиво њоме рукује, чувајући је на одређеном месту. Па кад, уочи самога дана славе, приведе крају све своје припреме за сутрашњи дан, онда том водом и брашном меси славски колач; томе се дода и потребна количина соли и квасца. У неким крајевима, слава већ почиње уочи дана вечером, јер је то, литургијски гледано, већ нови дан - дан славе: служено је вечерње, односно бденије сутрашњем празнику. Ипак, врло је ретка појава да се већ тада реже колач то се чини на сам дан славе.
Кад осване дан крсне славе, у цркву се носи колач, жито и црно вино. У храму се врши заједничко освећење жита и благосиљање хлеба и вина, а онда свештеник свако жито посебно прелије и сваки колач посебно реже. Том приликом свечар преда свештенику, пре свете литургије, читуљу (списак живих и преминулих чланова породице) ради помена и вађења честица на проскомидији - живих за здравље, а упокојених за покој душе.
Домаћин приложи цркви своје дарове: тамјан, зејтин, вино - приложи чега може и колико може. У новије време је све чешћа појава да се прилаже новац па да га црква троши сходно потребама
Крсна слава је обичај који потиче из давних времена, и који је био је изузетно важан празник и пре покрштавања јужних Словена. У то време политеизма, свака породица или кућна заједница имала је свог божанског заштитника коме је придавала посебну важност. Српска православна црква је, по идејама Светог Саве овај обичај прихватила, прво га продуховљавајући хришћанском вером и начелима, а затим усвојила.
Крсна слава, као обичај, живи у многим облицима у српском народу: као слава одређене породице, црквена слава, племенска слава, па чак и занатлијска слава. Тиме је целокупна култура српског народа прожета крсним славама а тиме и хришћанским духом који је уочљив у свим аспектима народног живота.
Славу слави свака кућа према својим могућностима, и богатији и сиромашнији. Обележје славe су колач, вино, свећа и икона светитеља. Негде се спрема и жито, али је то новији обичај и није свуда прихваћен. Све преко тога су материјалне могућности домаћина.
Слава је постала заштитник једне одређене породице, братства или племена. Расељавањем и размножавањем, људи су задржавали крсну славу својих предака и слава је прелазила с колена на колено, са оца на сина, кроз све векове наше историје.
Српски народ је славио своју славу и у најтежим тренуцима свог живота: у рату, у ропству или у болници. Славило се и кад је народу било најтеже за време вишевековног ропства под Турцима. Верност српског народа крсној слави је одувек била велика, па се и данас њом веома поноси.
Осим Срба, крсну славу или нешто доста слично њој, слави и нешто Бугара, Румуна и Арбанаса. Поред Срба православне вере, славу славе и Срби католици у Боки Которској, Далмацији и јужној Херцеговини, затим Црногорци и Македонци. Сличан слави је и имендан који се доста поштује у Македонији.
Свети Сава је у праксу увео обред крсне славе на литургијској основи. Од светога Саве се тај обред, као и обичаји који га прате, поступно формирао, док се није развио до данашњег облика. Данашњу форму тог обреда у прошлом веку (1862) коначно је уобличио митрополит Србије Михаило. Од бројних имена која је имала ова појава некад, а има их и данас, најраспрострањенија су: крсна слава и свечари.
У неким крајевима (Војводина, Београд...), обичај је да свештеник пре славе дође у дом да освети водицу. Домаћица припреми чинију са водом, босиљак, свећу, кадионицу, тамјан и упали кандило испред иконе. Тада свештеник освети воду којом ће домаћица умесити славски колач. За ту прилику потребно је припремити: кадионицу, ватру (или брикет специјалног угља) и тамјан, затим свећу и свећњак (чирак), киту босиљка и посуду чисте воде - и све то да буде на столу, окренуто према икони крсне славе, која се иначе налази на источном зиду собе.
Освећену водицу домаћица третира као светињу: пажљиво њоме рукује, чувајући је на одређеном месту. Па кад, уочи самога дана славе, приведе крају све своје припреме за сутрашњи дан, онда том водом и брашном меси славски колач; томе се дода и потребна количина соли и квасца. У неким крајевима, слава већ почиње уочи дана вечером, јер је то, литургијски гледано, већ нови дан - дан славе: служено је вечерње, односно бденије сутрашњем празнику. Ипак, врло је ретка појава да се већ тада реже колач то се чини на сам дан славе.
Кад осване дан крсне славе, у цркву се носи колач, жито и црно вино. У храму се врши заједничко освећење жита и благосиљање хлеба и вина, а онда свештеник свако жито посебно прелије и сваки колач посебно реже. Том приликом свечар преда свештенику, пре свете литургије, читуљу (списак живих и преминулих чланова породице) ради помена и вађења честица на проскомидији - живих за здравље, а упокојених за покој душе.
Домаћин приложи цркви своје дарове: тамјан, зејтин, вино - приложи чега може и колико може. У новије време је све чешћа појава да се прилаже новац па да га црква троши сходно потребама
