Како наћи духовника - по саветима стараца и св. отаца Цркве

Издато са благословом Њ.П. Епископа Средњеевропског Господина Константина
Издавач: Српска православна црквена општина Линц – Аустрија
www.srpska-crkva-linz.org

Наслов: Како наћи духовника - по саветима стараца и св. отаца Цркве

садржај:
- Од издавача
- О духовништву - архимандрит Јован (Крестјанкин),
сабрат Псково-Печерског Манастира
- Зашто треба поштовати свештенство
- Како је настало свештенство
- Какво значење има јерархија
- Какву благодат имају свештеници
- Зашто свештенике називају ''пастирима''
- У чему се састоји сила свештеничке молитве
- У чему се састоји сила свештеничког благослова
- Зашто не треба осуђивати свештенике
- Зашто је добро имати духовника
- Како се односити према духовнику
- Шта је старчерство
- Како се молити за своје пастире
- Молитва Господу за духовног оца
- Повереник Божији - о Архимандриту Јовану Крестјанкину
- Прича о Валентини Павловној
- Судбоносни савет


Од издавача

Питања о значењу свештенства, о суштини духовништва, о правилним односима са духовним оцем, јављају се пре или касније код сваког хришћанина.
У Русији је увек било особено одношење према својим пастирима. Сада, када смо ми ступили у нови период историје, будућност наше земље зависи од очувања Православља уопште, а посебно од нашег односа према Цркви и свештенослужитељима.
''Знате ли – писао је свештеномученик Јован Восторгов – у чему је признак истински православне свести, настројења, односа према цркви? Истинско православље познаје се по томе, како се неко односи према свештенику''.
Управо томе, какав треба да буде овај однос, посвећена је наша књижица.

О духовништву - архимандрит Јован (Крестјанкин), сабрат Псково-Печерског Манастира

Исус Христос је исти јуче и данас и у вјекове (Јев. 13,8 ).
Духовништво је једна од ризница спасења, које је Христос даровао и благословио својој Цркви.
Ја сам пастир добри и познајем своје, и мене познају... и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир (Јн.10, 14-16).
И ''овце'' су ишле, и иду до данас, и спашавају се оваплоћујући Божије заповести у животу, и тако се стварала Црква Божија и свет Божији учитељством, проповедништвом, духовништвом. И живела је Црква Божија у јединству духа и у заједници мира.
Узрасла је и процветала Црква кроз векове, преко великих васељенских учитеља, светих отаца, мученика, народа Божијег. Послушање Цркви и оцима зидало је велико дело спасења човечанства. Глас истине, услишен и доживљен срцем, порађао је правду живота, а одговором и наградом ове правде био је дар Божији – благочешће, које се јавило у својој великој снази. Тако је израстао образ Свете Православне Русије пред народима, пред целим светом, привлачећи и проповедајући благослов мира и правде.
Шта је хранило правду живота? Шта је хранило и гајило људе духа, снаге и храбрости?
Прво, вера у Бога Творца и Промиситеља; друго – љубав према Богу и свест о његовој безграничној величини и благости, а упоредо са тим и смирена свест о својој крајњој немоћи и недовољности.
Велики идеали чистоте и светости рађали су жељу да се живи и подвизава у име тих идеала, а смирење је награђивало подвижнике силом Божијом ради остваривања истих.
Вера, љубав и смирење су били непогрешиви путеводитељи људи на узбурканом житејском мору и уводили су са собом истину, искреност и простоту у живот.
Духовници и народ Божији су живели једним духом и заједничким схватањима и тежњама ка спасењу. А власт везивати и разрешавати грехове, дана духовницима од Спаситеља, повезивала их је великом одговорношћу за душе пастве, доприносећи на тај начин стварању, не разарању.
Страшне речи Апостола: ''Знај да ће у последње време настати тешка времена'' (2 Тим. 3,1) – били су само сликовитом алегоријом онога што још није продрло у живот у свој својој снази и несрећи. Но, ево појавили су се и са невероватном брзином се разрасли у свим сферама живота, и што је најглавније у људској души – неверје, мржња и ђавоља гордост, који су привели са собом своја исчадија – лаж, лукавство и превару, који су изопачили живот. И као последица ових нових норми појавили су се у животу: сметеност, збуњеност и збрка. Дотакли су се они и Цркве у виду јереси и раскола, те продрли у односе духовника и пастве, јављајући до сада непознате духовне болести.
Гледајући на све што се догађа у свету, у земљи нашој и Цркви, и у нама самима, имали бисмо због чега да потонемо у униније, кад нам неби вечно живи, непроменљиви и живото – потврђујући завети и истине Божије указивале на циљ живота – тражење вечно живог Бога. Непроменљиви циљ, неизмењено и служење Богу и Његовој светој Цркви, непроменљиво и духовништво.
Нема случајности у животу и не може их бити, јер Бог Промиситељ управља светом и свака околност има виши духовни смисао и дарована је Богом ради испуњења вечног циља – познања Бога. Сачувати верност највишем циљу, верност и преданост Светом Православљу, треба и могуће је, упркос непријатељским томе околностима.
Сваки човек од рођења ступа у школу живота и иде кроз живот вођен родитељима, учитељима, наставницима. Школа духовног живота је важнија, виша и сложенија, због тога што је величанственији коначни циљ духовног васпитања – познање Бога, јединство са Богом и утврђивање у Богу. И у школу духовног живота долази сваки у своје време у зависности од свога обраћања истини, мада постоји опасност да се она сасвим мимоиђе.
Циљ духовништва је да обрађује и негује оно семе живота, које је Господ даровао људској души; те и његово чување од непознатих стаза духовног живота, и да буде путеводитељ и мири човека са Богом, преко благодати сила св.Тајни.
Духовништво је очинство, када кроз муке рађања духовник ослобађа од пута греха и незнања у човеку онај образ Божији, који му је дат и истовремено указује на пут ка подобију.
Велики је и сложен задатак духовника, а велика је и одговорност послушања да се прими велико наслеђе – образ непоколебљиве вере, чврстог уздања у Јеванђељску љубав и овим побеђују све препреке на путу следовања послушника (чеда) за Богом. Добијајући при рукоположењу јерејски крст, а са њим и право на духовништво, духовник прима и завет од Бога на ово служење: образ буди вјернима у ријечи, у живљењу, у љубави, у духу, у вјери, у чистоти (1 Тим. 4,12).
Тежак је задатак и духовног чеда, и он му наговештава многе захтеве, од којих је најосновнији – жеља свог спасења.
Пут ка спасењу започиње од момента обраћања Богу са осећањем и свешћу о своме пропадању. Таква свест приморава многе да траже Спаситеља и многе сада приводи у Цркву. И управо на самом прагу Цркве, код Источника спасења и лежи први камен спотицања за оне који су се пробудили за духовни живот и за духовника, који прима под руковођење младенца. Човек окрилаћен новим осећањима, улазећи у Цркву, својом свешћу се устремљује право у Царство Небеско, ка висинама тајни, сакривених под непрозирном завесом Божијих откровења. И у том моменту, духовник и духовно чедо ступају у борбу са тамном силом, која је спремна да ласкањем скрене новообраћеног са спасоносног пута.
Ђавоља прелест ће прогонити човека потом читавог живота, предлажући му ђавољу сладост, но она је посебно опасна у овом периоду започињања друкчијег живота, јер је она још врло сродна и сагласна плотскоме човеку и наилази у дубини његове душе на саосећање и одјек. Снага духовника у овој борби је у молитви и у љубави према људској души која се зажелела спасења. Покров чеда је у поверењу према духовнику и у свести о својој греховности и у неповерењу према себи.
Данашња чеда Цркве су потпуно особена, тиме што су рођена у време свеопште апостасије (богоотпадништва) и она прилазе духовном животу оптерећена многим годинама греховног живота и са изопаченим појмовима добра и зла. И тако усвојена правда земаљска устаје на оживело у души схватање о Правди Небеској. И ове две правде су по својој суштини потпуно различите и непомирљиве. На земљи се Небеска Правда прикива на крст.
Духовном животу се активно противи и лажни разум земни, који је постао путеводитељем савременог човека. Слушајући речи поука од духовника, тако просте и чини се доступне, слушајући реч Божију – они не могу прихватити то да се ове животне истине усвајају и примају само онда када се испуњавају самим животом, у супротном Реч ће бити искривљена и поругана.
И опет камен спотицања – до испуњавања у животу слушане речи никако се не долази.
Ово испуњавање потребује много напора и труда над собом. Реч Божија, проникавши у срце и заживевши тамо, дарује самопожртвованој души смелост, живост и снагу да истрпи искушења. А реч духовника – духовни мач – који одсеца нечистоћу, рађа муку и бол срца послушника (чада) и захтева смирено одрицање од себе и многа трпљења.
И све ове тешкоће – неопходност труда, трпљења, смиривања своје самоуверености – постају за оне који су навикли да траже у животу само радост и задовољства, препрека у продужењу духовног живота.
Спасоносни крст, који је сваки човек дужан да узме и свесно и са љубављу носи; крст којим се ми једино можемо истргнути из земаљских привезаности и пристрашћа, одбацује се као неугодан терет.
И споља поклањајући се великом Крсту Христовом и Његовим Страдањима, величајући оруђе нашег спасења, човек вешто избегава свој лични спасоносни крст.
И тада често започиње најстрашнија замена духовног живота – глумљење духовног живота, која рађа лажна схватања о духовности. Ова игра започиње запљускивати свет лажном духовношћу, а Цркви је све теже да се супротставља овој савременој несрећи, која повлађујући унутрашњим стремљењима људи, одводи са спасоносног крсног пута следовања за Богом на тражење свога ''ја'', већ разгорелог у души и сада већ заклањајућег од ње Бога.
Колико је потребно трпљења духовном чеду, колико времена чекања, да би схватило и помирило се са својом духовном немоћи и свешћу, да добро у његовој души укорењује једино Бог – дакле, не сам послушник (духовно чедо), и не духовник – већ Бог. Ето у чему се крије истински духовни живот – у дубини смирења.
Но, пут ка смирењу је дуг и болан, нарочито у садашње време заокупњено гордошћу.
А колико духовнику треба духовног такта и љубави, и опет трпљења, да не би својом самоувереношћу ишао испред догађаја и видео плод својих трудова у чаду, истовремено не дозволивши му да изнемогне у очекивању и нади. Но, шта чекати ако Царство Божије не долази у душу на приметан начин.
Духовно дело зри и развија се, и то је дело читавог живота, дело које нема краја и граница, јер је стремљење наше и љубав – упућена ка бесконачном, свесавршеном и вечном Богу.
Да, велико дело духовништва продужиће се до краја дана. Но, опит духовништва древних отаца и чак новог времена немогуће је пренети у најновије. Верујемо, несумљиво благости Божијој, као што Он сада приводи духовне овце на пашњаке своје, да ће тако дати – и већ даје – пастире чија ће духовна благодат исцељивати њихове болести и уразумити и испунити испражњене духом сасуде душе. У духовном руковођењу увек хоћемо да видимо чврсти жезал, на који је могуће у свако време ослонити се. Но, настало је већ такво време које одбацује све наде на људско и указује свету једини ослонац, једину наду на Бога.
Древни оци су својим великим подвизима дошли до ове истине. Они су свесно на себе узимали тешкоће и горчине подвига и самоодрицања. Нашем времену се ова истина даје видљиво од Бога, без нашег мешања.
Духовницима и чедима Божијим остаје само да схвате, да њихова снага није ни у подвизима ни у учености, већ у немоћи коју треба прихватити као своју спаситељку и помирити се са њом, заволети је и свесно принети Стопама Божијим, да би у њој почела дејствовати благодат и сила Божија, а у нама се изобразио Христос.[u]

Зашто треба поштовати свештенство

''Прво место подај Господу, а затим следеће – јереју, земноме Христу, руководитењу твог живота. Пожури за тим окриљем, безмоловно покоравајући му се: са њим се радуј када се устремљујеш у висину, и њему се потчињавај, када паднеш – да би са страхом, поново дошао у висине'' – тако је саветовао свети Григорије Богослов.
Заповест о поштовању и послушању пастирима дата је од апостола: Сјећајте се својих старјешина, који вам проповједаху ријеч Божији, гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову (Јев. 13,7)
Слушајте старјешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих, да би они то са радошћу чинили, а не са уздисањем (Јев. 13,7).
Свети Јован Златоусти призива нас да волимо пастире ''као деца родитеље, зато што сте се преко њих родили за вечност и добили Царство, преко њих вам се отварају врата небеска. Нека се нико не противи и нека нико не противречи! Ко воли Христа, тај ће волети и свештеника, ма какав он био, зато што се преко њега удостојио страшних тајни''.
Ево како изображава свети Јован Кронштатски положај свештеника и епископа: ''Угледаш ли свештеника, признај од душе да је то пастир словесног стада Христовог, од Самог Исуса Христа постављени да духовно рађа и васпитава људе за живот вечни; гледај на њега, као на образ самог Христа; вјеруј да на њему почива благодат Светога Духа и власт да учи, савршава тајинства и руководи верујуће у живот вечни; веруј у право његовог благослова, који исходи од Самог Христа и примај га као Христов благослов, са поштовањем и покорношћу; слушај га како подучава, саветује и укорава. Тајинства примај од њега, као од Самог Христа, духовне укоре (казне) примај као од самог Бога; поштуј у светитељу образ Пастиреначалника Христа; признај да преко њега после апостола силази на верне благодат свештенства и сва благодат Христова; повинуј му се као Самоме Христу и гледај на њега, као на апостола, као на потпуног наследника (пријемника) његове власти, а на свештенике и ђаконе као на помоћнике са благодатним правима, и бићеш верујући у Цркви''.

Како је настало свештенство

Чланови Цркве су једно Божије стадо, и сви чланови Цркве једнаки су пред судом Божијим. Но, у Цркви постоје разна служења. Највиша служења у Цркви носи такозвана црквена јерархија.
Црквена јерајхија је Божански установљена. Свети апостол Павле сведочи да Сам Господ даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље (Еф. 4,11).
Нико у Цркви не може сам ступити у јерархију, него само законски може бити постављен преко св. тајне рукополагања: нико сам од себе не присваја ту част, него призван од Бога (Јев. 5,4). Ма колико био високо моралан неки човек, он не може испуњавати јерејско служење без нарочитог посвећења.
Господ Исус Христос је у време Својег земаљског служења изабрао међу својим следбеницима дванаест ученика – апостола (то јест посланика), обдаривши их посебним духовним даровима и нарочитом влашћу. Јављајући им се после Својег васкрсења, Он им је рекао: Као што је Отац послао мене, тако шаљем и ја вас (Јн. 20,21). Ове речи говоре о неопходности послаништва свише, ради испуњавања апостолског и пастирског служења. Обим овог служења изражен је последњим речима Господа ученицима, пред његово вазнесење: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам заповједио; е, ево ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин (Мт. 28,19-20).
Са своје стране, апостоли упућени Духом Светим, изабрали су и полагањем руку поставили извесна лица на служење Цркви и на тај начин установили онај поредак прејемственог (наследног) рукополагања, који је не прекидајући се, сачуван у Цркви до садашњег времена.
Постоје три степена свештенства: епископство, свештенство, ђаконство (архијерејство, јерејство, ђаконство).
Трећи, највећи степен у црквеној јерархији је епископски (реч ''епископ'' је грчка реч и значи ''надзорник, надзиратељ'').
Епископи располажу пуноћом црквене власти и благодати, и од њих примају благодат рукоположења остали свештени степени.
Свети Јован Кронштатски пише: ''Епископ у Цркви својој је као сунце у свету. Од њега долази светлост, живот духовни, освећење, помирење са Богом, разрешење грехова, руководство за сваку истину и врлину, од њега је спасење: он отвара и затвара небо за људе, он је први руководитељ светог живота и благочестија и гласник спасења верујућих људи. Њему се указује, саобразно величини његовој, велика почаст, нарочито при служењу литургије''.
Епископ је призван и постављен Богом на служење и управљање, а потом он као пастир напаса стадо Христово. ''Епископу су поверени људи Господњи, а он ће дати одговор за душе њихове'' – пише у 39. апостолском правилу.
Знак власти епикопа над црквеним народом је жезал (штап), који оличава проповедништво, ходочасништво, пастирство, као симбол мудрог руководства.
Други степен црквене јерархије су свештеници, презвитери (дословце ''старешине''). По преданој им преко власти епископа благодати, презвитери имају власт да савршују свих шест тајинстава цркве, изузев рукополагања свештенства. Хришћанска заједница, потчињена вођењу свештеника, назива се његовом парохијом. Заслужним свештеницима даје се звање протојереја, то јест главног јереја, или првенствујућег свештеника, а главном међу њима – протопрезвитера. Ако је свештеник при томе монах, он се онда назива јеромонахом, то јест свештеномонахом. Јеромонасима се по назначењу њихових настојатеља манастира, а понекад и независно од тога, даје звање игумана, или још више архимандрита. Епископи се бирају из архимандрита, достојних и способних за такво служење.
Први степен свештенства чине ђакони (у преводу са грчког ''служитењи''). У црквеном богослужењу ђакони представњају анђеле. Ђакони помажу епископу и свештенику при богослужењу и савршавању светих тајни, али их сами не могу савршавати. Учешће ђакона у богослужењу није обавезно и зато се многе црквене службе обављају и без ђакона. Неки ђакони се удостојавају звања протођакона, то јест првођакона. Монах који добије ђаконски чин, назива се јерођаконом, а најстарији јерођакон – архиђаконом.

Какво значење има јерархија

Јерархија је такав поредак у коме постоје нижи и виши делови, при чему се нижи потчињавају вишим; она је установљена од Бога, како на небу – међу бесплотним силама – тако и на земљи – у Цркви, у држави, у породици. Реч ''јерархија'' грчког је порекла и преводи се као ''свештена управа'' (свештеноначалије). Очување овог Божанског поретка је неопходно ради постојања сваког друштва и сваке његове мале ћелије.
У Цркви се дарови Светога Духа при хитонији (рукоположењу) обилно изливају на епископе и они их примају у великом изобиљу пре других чланова Цркве, да би се преко њих распростраљивали и на читаву цркву.
Свештеномученик Игњатије Богоносац пише: ''Где је епископ, тамо треба да буде и народ, јер где је Исус Христос, тамо је и саборна, васељенска (то јест католичанска) Црква''. По речи Тертулијана, ''без епископа нема Цркве''. Свети Атанасије (Сахаров), исповедник, у једном од писама објашњава, да се у Цркви земној – Божанска благодат излива на сва њена чеда, која чувају заједницу са њом – преко облагодаћених и законских предстојатеља цркве – свештеника и епископа. Сваки појединачни члан Цркве земне ступа у делатно тајанствено општење са њом и са Христом – само преко свог духовника, под условом да је овај у општењу са законским епископом, који је са своје стране у општењу са првојерархом (патријархом, митрополитом) своје Цркве, признатом од свих првојерарха свих других православних Цркви, које у својој свеукупности чине јединствену васељенску Цркву.
Поред овог јерархијског низа, нема и не може бити другог пута јединства са Христом и васељенском Црквом.
''А у Цркви Христовој, благодат се излива, и освећење и спасење савршава се не свештенослужитељима, већ самом Црквом преко свештенослужитеља. Свештенослужитељи нису творци благодати. Они су само њени раздаватељи, попут канала којим се излива на верне – Божанска благодат, и мимо којих је немогуће добити Божанску благодат''.
Сва три степена свештенства су неопходна у Цркви, иако мала општина може имати представнике јерархије само једног или два степена (јереја и ђакона, једног јереја, итд.), но у Цркви као целини је неопходна пуноћа јерархије. ''Све поштујте ђаконе као заповест Исуса Христа, а епископа – као Исуса Христа, Сина Бога Оца; презвитере као сабрање Божије, као сабор апостола. Без љих нема Цркве'' – писао је свештеномученик Игњатије Богоносац.
Непрекидна, започета од апостола, пријемственост (наследност) епископских рукоположења чини једну од суштинских особености Цркве. ''Ми можемо'' – писао је свети Иринеј Лионски – ''избројати оне који су од апостола постављени као епископи у Цркви, а чак и њихове пријемнике до нас''.

Какву благодат имају свештеници

У Цркви је било много светих свештенослужитеља, али чешће од свега, свештеник је обичан човек. Погрешно би било сваког благочестивог свештеника сматрати другим Јованом Кронштатским, но тиме он није мање – штићеник Духа Светога, преко кога се савршава општење са небом. Његова сила се састоји у благодати свештенства, која му је дата Црквом.
''Ја сам ништа, али по благодати свештенства, преко предавања Божанског Тела и Крви, постајем другим или трећим виновником исцељивања болести; преко мене благодат Духа препорађа одрасле младенце, савршава у тајни Евхаристије Тело и Крв Исуса Христа, сједињује верне са Божанским; преко мене разрешује и везује грехе људске, затвара и отвара небо, подаје душеспасне савете, правила и др. О како је достојанствен чин свештеника! Браћо, видите ли, колико благодати излива на вас Творац и Спаситељ преко свештеника! Велики је и превисок чин свештеника: он предстоји свакодневно престолу Божијем на земљи, попут анђела на небесима и приноси благодарствену жртву за све свете; заступа се за читав свет, за све живе и умрле у вери и нади на васкрсење, савршава пренебесна тајинства крштења, миропомазања, покајања и др.; непрестано беседи са Богом као поверљиво лице; слави, благодари, умоњава Га, приноси Му покајање своје и верних, проповеда реч Његову; обраћа заблуделе, уразумљује, убеђује, утешава, укорава духовно. Свештеник је дужан да буде не само свет, него и нарочито свет као човек Божији, који непрестано беседи са Богом'' - писао је свети Јован Кронштатски.
Но, у овој књижици ми хоћемо да истакнемо нарочити дар свештенства, на који указује професор Московске духовне академије, А.Осипов: ''При рукоположењу, свештеника три пута воде око престола. Тиме као да се савршује обручење, венчање, тајанствени духовни брак свештеника са његовом будућом заједницом (општином). Он се венчава са том општином (парохијом) и ступа у некакво јединство са њом, као по узору на склапање брака. Отуда настаје и најглавније назначење свештеника и онај дар Светога Духа, који му се даје. Које је то назначење? То је пастирство. Главна функција свештеника и дар који му је ниспослан састоји се у томе да буде пастиром у тој заједници (општини)''.

Зашто свештенике називају пастирима

Пастирима називамо само два чина црквене јерархије – епископе и свештенике (епископа, архиепископа, митрополита, егзахра, патријарха називају архипастирима).
Савременом човеку, нарочито градском, тешко је схватити реч ''пастир'' у њеном древном значењу. Појам ''пастирство'' настао је у Старом Завету из живог односа пастира са паством, то јест онога чијој су бризи биле поверене домаће животиње. Пастир у Библији заштићује стадо од вукова: раб твој напаса овце код оца својег, и када се деси да лав или медвед дођу и однесу овце из стада, то сам ја јурио за њим и нападао на њега, отимајући је из чељусти његових (1 Цар. 17,34-35), брине се о стаду: добро пази на животиње твоје, бринући се о стадима (Приче 27,23), примењује се на његово стање и положај: ја ћу ићи полако или колико могу дјеца и стока (Пост. 33,14), чувајући слабе јагањце: Као пастир пашће стадо; у наручје своје сабраће јагањце, и у њедрима их носити (Ис. 40,11). Односи између пастира и стада нису само власт, него и љубав и преданост.
У Новом Завету, Спаситељ се јавља великим Пастиром оваца (Јев. 13,20), Пастиром који води на источнике живе воде (Откров. 7,17), Пастиром који тражи изгубљену овцу (Лк. 15,4-7). У овој причи нас задивљује нежност и брига пастира. Једна овца се удаљила од стада и отишла на другу ливаду, тражећи свежу траву, па је заборавила на своје стадо, друге овце и самог пастира. Но, пастир не може њу да заборави, не због тога што се боји материјалне штете, већ зато што му је свака овца код пастира потребна, свака му је драга, јер се родила у његовој кући и била храњена и штићена од вукова његовим рукама. И овде се пројављују две црте пастирског страдања. Прва је нежност, сазнање тога да нема ничег дражег од те овце. Друга црта – то је делатна, одважна љубав, заштита, заступање, оно што се у древна времена звало ''печалованије''.
У Јеванђељу од Јована, ми наилазимо на следеће речи Спаситеља: Ја сам пастир добри: пастир добри полаже живот свој за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце, и бјежи; и вук разграби овце и разгони их... Ја сам пастир добри и познајем своје, и мене познају (Јн. 10,11-14).
Пастир иде испред својег стада, да би први сусрео опасност: лупежа, разбојника, дивљу звер, набујалу реку- ма шта се десило, дакле, он то прво среће, стајући лицем у лице са претећом несрећом.
По окончању земаљског живота, Спаситељ предаје Својим ученицима (апостолима) пастирско служење у Цркви, а преко апостола је то служење прешло на епископе, а од њих на свештенство.
Ево како подучава своје следбенике апостол Павле: Пазите, дакле, на себе и на своје стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом (Д.Ап. 20,28-30).

У чему се састоји сила свештеничке молитве

Молитва је пројављивање живота Цркве и духовна веза њених чланова са Богом.
Протопрезвитер Михајло Пољски је писао да је молитва толико нераздвојива од вере, да може бити названа ваздухом Цркве, или дисањем Цркве. Молитве су нити живог ткива тела црквеног, које иду у свим правцима; молитвена веза прожима читаво тело Цркве, уводећи сваку њену честицу у заједнички живот тела, оживљујући је и хранећи је. Молитва сједињује сваког члана Цркве са небеским Оцем, чланове земне Цркве међу собом и са члановима небеске Цркве. А нарочиту силу имају молитве наших пастира. Моли ли се сам свештеник, као што је писао митрополит Венјамин (Федченков), ''то је ''беседа'' између Опуномоћујућег и опуномоћеног; моли ли се он за друге, моли се смело као опуномоћени за ово, оним истим Господом; савршава ли он св.тајне – преко њега делује благодат Опуномоћујућег; благосиља ли у храму све присутне – он дарује благодат од Оног истог Господа; разрешава ли грехе – он то чини силом Оног истог Христа; проповеда ли – он не говори од самог себе, већ од Цркве и главе нјене – Христа Спаситеља''.
''Молитва свештеника за људе има велику силу код Бога, само ако свештеник од свег срца, са вером и љубављу, узноси ову ка Господу'' писао је праведни Јован Кронштатски.
Оци Цркве, често су говорили о великом значају сваштеничких молитви. Свештенство, како пише преподобни Јефрем Сирин, ''моли се Владици за рабе Божије, узносећи сузе и уздахе саслужитеља и са усрдном топлином их предлаже на дар своме Владици и заједно са мољењем и покајањем, измољава код милосрдног Цара праштање, помиловање и милост, да би сишао Дух Свети и осветио Дарове, предложене на земљи... Предстојећи јереј савршава молитву за све. Тада душе приступају и у страшним Тајнама примају очишћење од скверхи (нечистоте)''.
[/b]Преподобни Силуан Атонски јер писао: ''велику силу имају молитве духовника. Ја сам много због гордости страдао од демона, но Господ ме је смирио и помиловао због молитви духовника, и сада ми је Господ открио да на њима почива Дух Свети, и зато ја много поштујем духовнике. За њихове молитве ми добијамо благодат Светог Духа и радост у Господу, Који нас воли и даје нам све потребно за спасење душе''.

У чему се састоји сила свештеничког благослова

''Свештенички благослов је сила крсна'' – тако је одредио свети праведни Јован Кронштатски, значење свештеничког благослова. Благосиљање је призивање Божије благодати на онога који се благосиља, добија благослов. Благословом се испуњавају, обнављају и упућују на добро: живот, силе и дејства твари Божијих. Ваздух, храна, плодност земље, здравље, мир, љубав, благостање народа, дуг живот, умножење вере, истинито просвећење, правосуђе, поштење и др. – све су ово плодови Божијег благосиљања.
Благосиљање је познато још од дубоке старине. Још при саздавању неразумних твари Бог их је благословио: плодите се и размножавајте (Пост. 1,22). После стварања наших прародитеља, Бог их је благословио: плодите се и размножавајте и напуните земљу и овладајте њоме (Пост. 1,28). Свој благослов, Бог је не једном поновио затим Ноју (Пост. 9,1), Аврааму, Исаку, Јакову и ''благословио све патријархе, благословио Јосифа и жену његову Асенету, Мојсија и Сапфору, Јоакима и Ану, Захарија и Јелисавету'' (Молитве при венчању).
Сила благослова дарована је и родитељима у односу на децу. Јаков је благословио своју децу, стављањем руку на њих (Пост. Гл. 48 и 49). Сила благослова Божијег дарована је и старозаветном свештенству. При Мојсијевој градњи скиније или покретног храма, Бог је заповедио: реци Арону и синовима његовијем: овако благосиљајте синове Израиљеве, говорећи им: Да те благослови Господ и да те чува! Да те обасја Господ лицем својим и буде ти милостив! Да Господ обрати лице своје к теби и даде ти мир! И нека призивају име моје на синове Израиљеве и Ја ћу их благословити (Бр. 6,23-27). Тада подиже Арон руке своје према народу и благослови их, и сиђе савршивши жртву за грех и жртву паљеницу и жртву захвалну. Потом уђе Мојсеј и Арон у скинију од састанка, и кад поново изађоше благословише народ (Лев. 9,22-23).
У Новом Завету прво благослов руком предао је Сам Господ наш Исус Христос. Он је благословио храну (Мт. 14,15-19; Мк.10,13-16); а при вазношењу на небо благословио је апостоле (Лк. 24,50). По примеру Спаситеља благосиљање руком употребљавали су и апостоли (1 Кор. 10,16); а потом и наследници њиховог служења – јереји и епископи. Овакав начин благосиљања постоји и данас.
Благосиљајући нас руком, свештеник или епископ слаже прсте иако да огразује слова IС XС, то јест Исус Христос. Такво слагање прстију назива се именословним. Име Господа има тако велику силу, да се ми њиме освећујемо и оправдавамо: али се опрасте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога Нашега (1 Кор. 6,11); наше молитве испуњавају се само онда када се савршавају у име Исуса Христа: И шта год заиштете (од Оца) у име моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у име моје, то ћу учинити (Јн. 14,13-14); Именом мојим изгонићете демоне (Мк. 16,17); именом Господњим апостоли су чинили чуда и знамења (Дј.Ап. 2,43; 3,6,11-16).
На богослужењу, на пример, на полуноћници, часовима, повечерју, чтец се обрфаћа свештенику, да би он благословио именом Господњим: ''Именом Господњим благослови, оче''.
И ми, када молимо благослов од архијереја или свештеника, молимо благослов Именом Господњим. Зато благослов свештеника треба да примамо са страхопоштовањем.
За добијање благослова потребно је прекрстити руке: и то десну руку положити у леву, са длановима окренутим на горе, произносећи: Благословите оче (или владико)''. Свештеник благосињајући призива име Свете Тријице и употребљава знамење крста. ''Не благосиља човек, већ Бог, његовом руком и језиком'' – каже свети Јован Златоуст.
Добивши благослов, ми целивамо руку која нас је благословила, целивамо је као невидљиву руку Самога Исуса Христа. Ово је јасно и из речи свештеника при томе – ''Бог да благослови''.
Свети Николај Српски (Велимировић) појашњава да целивајући руку свештеника ''ви целивате чин, који је од апостола прешао на мноштво служитеља Божијег олтара. А целивајући свештенички чин, ви целивате све велике светитеље и духовнике, који су овај чин носиоли, почев од апостола до данашњег дана''.
Када примамо благослов му току црквене службе (свештеник, произносећи ''Мир свима'' или ''Благослов Господњи на вас...'' или ''Благодат Господа нашег...'', осењује присутне крсним знамењем), а као одговор ми смирено сагињемо главу, не померајући руке.
Ако нас свештеник осењује свештеним предметима: крстом, Јеванђељем, Чашом, иконом – ми се најпре крстимо, а потом чинимо поколон.. При овоме, такође, како се то чини при личном тражењу благослова, руке се не приносе устима или грудима.
Не треба прилазити за благослов, када свештеник причешћије, кади храм, или помазује јелејем. Благословити се може по завршетку исповести, на крају литургије или приликом целивања крста. Злоупотребљавати благосиљање, на тај начин што ће се једном те истом свештенику прилазити неколико пута на дан, не приличи. Речи ''благословите оче'' треба да имају смисао, а не да се изокрећу у узречицу. Благословити се код свештеника може се не само као је он у богослужбеној одежди и не само када је у храму, него и на улици и уопште на јавном месту. Међутим, боље је не прилазити за благослов ван храма, свештенику кога не познајете.
Благосиљање има још и значење поздрава. Поздравити се са свештеником руковањем, има право само онај који му је раван по чину, а сви остали, чак и ђакони, при сусрету са свештеником примају од њега благослов. Ако неколико јереја стоје један поред другог, а ви хоћете да узмете благослов од свих, то најпре треба прићи најстаријем по чину.
Наши благочестиви преци старали су се да свако дело започну тек после молитве и примивши благослов од свештеника. У Цркви постоји много молитвених служби за освећење свих страна човековог живота: на почетак градње дома, над новим бунаром, чин благосиљања пута, пред почетком сваког доброг дела и благодарења по његовом окончању и др. Сабршавајући ове молебане, свештеник моли Господа да благослови дела наша и намере. Без благослова Божијег никакво дело не може имати успеха, зато ми треба да призивамо овај благослов у свом животним делима: на пример на храну своју, што би је јели у здравље, на свој поштени труд и уопште на све добре почетке, да би они добро напредовали; на децу да би она расла у вери и побожности; на сву нашу имовину да се она умножи на добро нама и нашим ближњима.

Зашто не треба осуђивати свештенике

Илија беше човјек као и ми (Јак. 5,17). Свештеници нису дошли из другог света, они су такође као и ми потомци Адама, са оном истом урођеном склоношћу ка злу, као и сви остали људи. Разлика је у томе што они предстоје код светог престола и удостојавају се освећујуће благодати Божије непрекидно, понекад и сваки дан, и на тај начин имају од Бога, у поређењу са мирјанима, много више снаге да се супротставе греху и саблазнима.
Ако и сваштеници падају у грехе, то су најчешће криви сами мирјани, који изазивају саблазан. У таквом случају, неопходно је не само снисхођење према свештенику, него и покајање за њихове и наше пороке. Јер неће само свештеници дати одговор Богу за парохијане, него и парохијани неће остати без одговорности пред Богом за свог пастира.
Када је једна парохијанка почела да осуђује неког од духовенства, бјелогородски старац архимандрит Григорије јој је рекао: ''Боље да се помолимо за њега'' и он ју је поставио са собом на молитву и три сата су се молили. Ето завета великог старца и примера правилног односа према пастирима.
''Пастир је такође слаб као и сваки човек, и зато није чудо што греши као човек. Зато је нужно да се ти за њега молиш, да би се он исправио – и то ће бити на општу корист'' – писао је свети Тихон Задонски.
Блажени Теофилакт Охридски је писао ''да благодат делује и кроз недостојне, јер се ми освећујемо и преко недостојних јереја''.
И свети Атанасије Сахаров пише: ''Благодат Божија даје се у Цркви и освећење не савршава свештеницима и не зависи од њихових личних вредности, већ само преко свештеника. И преко недостојних архијереја и јереја савршавају се тајинства. Господ шаље анђела Свог, који за недостојне свештенослужитеље савршава службу Божију и даје благодатно освећење онима који са вером приступају''.
Наше незадовољство свештеником чешће од свега је изазвано тиме што нас он није добро саслушао на исповести, односећи се, на тај начин, према нашим гресима и бедама – по нашем мишљењу – непажљиво. Јер, долазећи у храм, ми хоћемо да дотакнемо савршено другачијег живота, од онога који нас окружује у свету. Лепоту која је видна у уређењу храма, у одеждама свештеника, у црквеном пјенију, ми хоћемо да видимо им у односима међу верујућима, у односу свештеника према нашим бедама и жалостима. Ми тражимо у односима међу верујућим људима љубави, правде и очекујемо да ће се према нашим нуждама односити са разумевањем и љубављу.
Све ово се, на жалост, дешава врло ретко. Човек недавно придошли у цркву, може се суочити са истим што је и у свету. За новоначалног понекад бива врло тешко да после тога доживи дејство благодати Божије...
Свештенику се, нарочито за велике празнике, дешава да мора да прими на десетине исповедника, па чак и на стотине. Природно је да се у оваквој ситуацији не може наћи много времена за сваког човека који хоће да се исповеди и на жалост у таквим случајевима се дешава оно о чему је писао Свјатјејши патријарх Алексеј II:''(неки) свештеници, углавном они из белог духовенства, често уопште и не саслушају кајуће људе''. Ово свакако није добро, али ако ми допустимо да нама овлада осећање увређености или гнева, то ћемо учинити штету својој души – у њој ће се нарушити мир и појавиће се мржња или униније, очајање. Свети оци, највећи зналци свих тананости живота душе, једногласно саветују да се у таквим случајевима човек смири и окриви себе речима благоразумног разбојника: ''Због грехова мојих ово и доживљавам'' и потом треба да се помоли за себе и за свештеника, да би Господ опростио њему и нама, све у чему смо сгрешили.
С'друге стране, ако се има могућности, може се поћи и у други храм или код другог свештеника на исповест.
Поред тога, потребно је и нама самима да се учимо исповести.
Исповест није разговор и жалба на друге људе, и није проста прича о своме животу и својим доживљајима. Ако је врло нужно да се о нечему исприча или за нешто замоли, то је могуће у крајњем случају и ово придружити исповести, но само онда кад иза вас не чека још неколико десетина оних који желе да се исповеде. Тада је за разговор боље изабрати друго време.
Набрајање свих познатих грехова или такорећи полагање рачуна пред Богом – такође није исповест. Исповест је покајање, за оно што оптерећује савест и за оно чиме смо ми стварно увредили Бога и своје ближње. За исповест се треба припремити кући, упоређујући свој живот са оним што је Господ заповедио у Јеванђељу или преко апостола, користећи се и разјашњењима светих отаца. Још је боље сваке вечери испитивати своју савест и мислено прегледати све што нам се догодило у току дана. Ако се тако будемо учили покајању, то ће и тешкоћа са исповешћу бити мање.
У оним случајевима када нам се чини да нас при светој тајни исповести нису саслушали, нити дали да се искажемо, а нас ово збуњује, треба да се подсетимо речи блаженог Августина: ''Богу увек припада благодат, Богу и св. Тајна, а човеку (савршитељу тајинства) – једино служење. Ако је он добар, то ће се усагласити са Богом, а ако је рђав – то ће преко њега Бог савршити видљиву форму тајинства и Сам ће даровати невидљиву благодат... Не мислите да од нарави људи и њихових дејстава зависе Божанска тајинства, јер она су света од Онога коме и припадају''.
,,Ако су наши учитељи сами слаби и неисправни, и слабо опште са својом духовном децом, то се ви старајте да будете чврсти и имајте страх Божији, те и чувајте своју савест у свим делима и поступцима својим, а више од свега смиравајте се'' – писао је преподобни Амвросије Оптински.
За закључак, навешћемо речи старца Адријана, јеромонаха Југско-Доротејеве пустиње: ''Волите, поштујте и чувајте своје свештенике... Ако они сами чине нешто неисправно, а ви не гледајте на то, већ слушајте шта они говоре и ово испуњавајте на делу''.

Зашто је добро имати духовника

Духовним оцем, или духовником, верујући називају свештеника (из белог духовништва или из монашке средине), коме они редовно и постојано иду на исповест или за савет. Добро је када се човек обраћа једном свештенику, који већ зна његов живот, карактер, грехе и самим тим може га боље разумети и рећи му оно што му је и најпотребније у датој ситуацији. Најчешће духовником постаје парохијски свештеник.
Но, постоје и другачији односи са свештеником, више блиски и одговорни, када човек потпуно поверава свој живот руководству духовног оца. Такви се односи у Цркви срећу ређе. Свакако, врло је добро ако човек нађе истинског духовног руководитеља, али ово успева само понекад. Реч ''духовни'' (грч. ''пневматикос'') у Светом Писму означава озареног Светим Духом, проничућег у тајну промисла Божијег, морално просветљеног (Гал. 6,1).
Црквени оци и велики старци су много писали о томе, како је корисно хришћанину да има у своме животу руководитеља. ''Ради успеха у духовном послушању, ако можеш и ако осећаш нарочиту потебу, изабери себи особеног наставника, искусног и упућеног у овој науци, благословеног на ово служење и чија је реч силна животом, светла молитвом и чувана смирењем од заблуда. Њему покори своју вољу Бога ради – и воља Бога небеског сићи ће у тебе и твоје просто земаљско послушање достизаће до небеса'' – писао је свети Филарет Московски.
''Ако се неко нада на свој разум и мисли да нема потребе за руководитељем, такав ће убрзо скренути са правог пута'' – писао је преподобни Антоније Оптински.
Митрополит Антоније Блум је упоређивао учитеља у духовном животу са искусним водичем, који се много пута пео у планине, те их зато и добро познаје. Такав човек је савршено неопходан за онога који се тек спрема да крене у планине.

Како наћи духовника

Тешко је наћи духовника. Духовни руководитељ може бити дарован Господом по усрдним молитвама: '' Ви сте дужни да се сузама молите Господу Богу да би вам даровао наставника или наставницу незаблудну, јер је за гњиле недуге (грехе) нужан искусан лекар. Зато је и потребно болесноме, не само да тражи добру и мирну болницу, већ и искусног лекара'' – преподобни Антоније Оптински.
''Ако хоћеш да добијеш истинског учитеља, мужа светог и духовног, не рачунај да га можеш спознати сам по себи, својим разматрањима, јер је то немогуће. Но пре свега другог... подвизавај се у добрим делима, у милостињи, ун посту, у молитви, у непрестаном мољењу, да би ти Бог помогао и садејствовао ти'' – преподобни Симеон Нови Богослов.
''Не журите да првог свештеника кога сретнете, назовете духовником - идите у цркву, исповедајте се, распитајте се код многих о проблемима који вас узнемирују, и само кад схватите да је један од многих најближи души вашој, обраћајте се њему''– пише у једноме од писама архимандрит Јован Крестјанкин''.
Архимандрит Кирил Павлов каже да ''духовног оца треба тражити према расположењу своје душе. Када ви верујете свом духовном оцу у свему, и срце ваше се отвара пред њим, ви ћете му и поверити своје тајне душе. Ако је тако, онда и бирајте таквог духовника са којим можете слободно разговарати и мирно му поверити своје скривене тајне. И тада ћете осетити да имате духовну корист од тога што он руководи вама, даје вам утеху и поуке за усавршавање у духовном животу''.
За закључак овде, умесно је навести речи преподобног Јована Лествичника: ''Не тражи ласкатеља у духовнику'', то јест онога који ће ти говорити оно што је пријатно чути. Ово се односи и на свештеника код кога ми просто идемо на исповест. Тим више за духовног руководитеља треба тражити таквог који ће нам помоћи у духовном узрастању, а при томе сам има духовно искуство и познавање дела светих отаца, те нам може давати савете засноване и на своме искуству и на искуству светих, а поред свега има љубав и састрадавање према другима.

Како се односити према духовнику

С времена на време могуће је исповедати се код разних свештеника, но духовни отац мора да буде један. Односи са њим треба да се граде на искреностим разумевању и поверењу.
Духовни отац не може проживети живот уместо свога духовног чеда, јер је он само помоћник, саветник и молитвеник. ''Духовни отац, као стуб, само показује пут, по коме треба да идемо сами. Ако духовник буде само указивао, а ученик се при том не буде померио са места, такав ће сатрулити поред стуба'' – писао је преподобни Никон Оптински. На другом месту, он овако говори о духовништву: ''Због чега је нужан духовни отац? Да би се уз његову помоћ незаблудно ишло и достизало царство небеско, а за ово је неопходно да се на делу испуњавају савети и указивања духовника и такође да се живи благочестиво. Бивало је случајева да су неки често имали могућности да бораве код стараца, а други су постојано седели поред старца и слушали његове поуке и чак живели са њима, али су остали бесплодни. А неки су се и поред ретке могућности да посете старца, удостојавали да чују кратку поуку и врло брзо напредовали... Дакле, није сила у томе да се често бива код духовног оца, већ да се његове поуке испуњавају у животу, да се неби остало бесплодним''.
А ево шта пише старац схиигуман Јован Алексејев: ''Какву корист мислиш да добијеш, када се сама не трудиш да испуниш његове савете? Не, поштована, од тога нема користи. Ако будеш само питала, читала и говорила о спасењу, а не будеш се сама трудила, од тога нећеш имати никакве користи''.
Ако се хришћанину уприличи да нађе духовног наставника, то он неће предузимати никакав важан корак, док не добије благослов духовника или се у крајњој мери не посаветује са њим. Такође он ће се користити указивањима духовника у односу на молитвено правило, честоћу причешћивања, постове и дела служења људима; и приводиће свој живот у сагласности са моралним нормама и захтевима Цркве, по указивањима духовника.
Непротивречно и нелицемерно послушање, на коме се заснива однос послушника према старцу у манастирима и који је описан у делима древних подвижника, не може се примељивати у парохијској пракси – у узајамним односима свештеника и његове пастве. Ово је применљиво само у монашком начину живота, јер монах при постригу даје завет послушања и подвизава се у потпуном одрицању од своје воље.
Парохијски свештеник не предлаже мирјанима такав подвиг и не узима себи право да даје непорецива указивања потребна за његов живот. Пастир – духовник је призван да помогне љубављу и саветом својој пастви, не нарушавајући при том богомдану слободу сваког хришћанина. Он само подсећа на јеванђељске заповести и руководи духовним животом човека, помажући му у његовом унутрашњем раду.
У одлуци Свештеног Синода РПЦ од 28. децембра 1998. каже се: ''Напоменути православној пастви о томе, да савети духовника не смеју противречити Светом Писму, Светоме Предању, учењу сетих отаца и канонским одредбама православне Цркве; у случају размимоилажења таквих савета са поменутим одредбама, предност треба дати овим последњим''.
О још једној страни односа према духовнику пише свети Игњатије Брјанчанинов: ''Чувајте се пристрашћа према наставнику. Савет и послушање су чисти и угодни Богу док се не оскверне (запрљају) пристрашћем, које чини вољеног и поштованог човека кумиром – идолом, а од приношеља жртви овоме идолу Бог се одвраћа са гневом''.
Може ли се променити духовник?
Ево шта пише о томе архимандрит Кирил Павлов: ''Ако духовник у неком погледу не одговара својим захтевима, ви га лако можете оставити и прећи на другога, који вам доставља већу душевну корист. Овде нема неког чврстог закона, већ бирајте по расположењу своје душе. Од кога добијате више душевне користи, тога се и држите, ка њему прибегавајте... Ако осећате да не добијате више духовне користи и утехе у руководству овог или оног духовника, а од другог – добијате их више, то без збуњивања можете изабрати другог, само да би добили за душу већу корист или боље руковођење''.

Шта је старчерство

Старчерство је особена појава у Цркви. Оно се може сматрати највишим ступњем духовништва. Управо у старчерству се пројављују благодатни дарови о којима пише апостол Павле: једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости, а другоме ријеч знања по истоме Духу; а другоме вјера истим Духом, а другоме дарови исцјељивања истим Духом, а другоме чињење чудеса, а другоме пророштва а другоме разликовање духова (1 Кор. 12,8-10). За древно монаштво ови дарови нису били нешто необично: за инока, који је прошао школу подвижништва и умне молитве, ово се јављало нормалним признаком његовог узраста. Иноци – старци су поседовали дар прозорљивости, који се састојао у способности да прониче у морално стање другог човјека и читају људске душе. Утицај старчерства се ширио далеко иза зидина манастира. Старци су духовно хранили не само монахе, него и мирјане, и исцељивали од душевних и телесних болести, упозоравали на опасност, указивали на пут живота, откривали вољу Божију.
Без обзира на уништење већине манастира при богоборној совјетској власти и затварање храмова, руско старчерство се сачувало. Минули век је оставио у историји Руске Цркве велике преподобне старце: Кукшу Одеског, Серафима Вирицког, Севастијана Карагандинског, Теодосија Кавказког, Лаврентија Черниговског, Глинске старце Андроника и Серафима, бјелогородске старце Генадија и Серафима, старце Псково–Печерске и Вааламске. Без обзира на прећуткивање и чак на прогањање, слава ових стараца се ширила по читавој Русији. Многи од њих су прошли кругове пакла у стаљинским лагерима, али нису при том изгубили љубав у срцу и према својим пријатељима и према својим непријатељима. Са свих крајева земље, стицали су се код стараца, жељни утехе, савета и молитве.
Истински старац, пре свега захваљујући високој духовности, брижљиво се односио према сваком конкретном човеку. Силом своје опитности и благодатног дара, он открива образ Божији у човеку, оним сретствима која одговарају његовом духовном устројству и узрасту. Слава Богу, таквих стараца је било, има и биће у Руској Цркви.
Но, последњих година у неким општинама и манастирима појављују се, како их је назвао Свјатјејши патријарх Алексеј II, ''младостарци'', који не поседују одговарајуће духовно расуђивање, налажу на оне који се оцрковљују бремена тешка за ношење (Лк. 11,46), користећи се унапред припремљеним калупима, тако погубним за духовни живот и неосновано примењују на мирјане, већином духовно неојачале, форме духовног руковођења прикладне само за монаштво.
Још неискусни у духовном животу, они који траже духовно руковођење код таквих стараца, западају у нездраву зависност, која порађа искривљене (изопачене) форме односа духовног оца и духовног чеда.

Како се молити за пастире

Молитва једних за друге изражава узајамну љубав чланова Цркве. Не моле се само пастири за нас, него и ми духовна чеда се молимо за своје пастире. Свети апостол Павле често умољава хришћане да се моле за њега: надам се да ћу вам по вашим молитвама бити дарован (Флм. 22) – браћо, молите се за нас, да се ријеч Господња брзо шири и прославља као и код вас (2 Сол. 3,1). Будући удаљен и одвојен, апостол се сједињује са својом духовном браћом у заједничкој молитви: Умољавам вас, браћо, ради Господа нашег Исуса Христа, и ради љубави Духа, да ми будете саборци молитвама Богу за мене (Рим. 15,30). Апостол Јаков саветује: молите се Богу једни за друге, да оздравите. Много је моћна усрдна молитва праведника (Јак. 5,16). У својим писмима преподобни Макарије Оптински моли своја чеда да се моле за љега, да би ''заједничким молитвама један другог подражавали''.
У делима црквених отаца често се говори о томе, да се не треба молити само за себе, већ и један за другога, јер су сви верни – расејани по читавом свету – једно духовно тело, које има једну преблагословену главу - Христа, и зато су као духовни чланови једног духовног тела, дужни да један другоме помажу молитвом.
И нарочито следује хришћанима да се моле за своје пастире, јер ''пастир подлеже многим искушењима и на њега нарочито устаје ђаво и његове зле слуге. Зато је њему потребна нарочита помоћ и окрепљење. И као и свима људима, тако је и теби потребно да се за њега молиш Богу, да би он помогао пастиру и укрепио га. Благостање дома зависи од доброг домаћина, а успех војника од доброг команданта, и судбина брода од доброг кормилара, Тако се и ти моли да би пастир био мудар и храбар, па ће и хришћанска заједница бити успешна'' – Свети Тихон Задонски.
У молитвенику има једна посебна молитва за црквеног пастира: ''Спаси Господе и помилуј оца мојега духовног (име) и светим његовим молитвама опрости моја сагрешења''.

Молитва Господу за духовног оца

''Спаси Господе и помилуј оца мојег духовног (име), и даруј му спасење душе и телесно здравље, огради га свети Твојим анђелима. Умножи у њему духовне дарове, испуни га мудрошћу и љубављу, и ниспошљи му молитву топлу. А ради светих његових молитви, даруј праштање грехова мојих, живота исправљење и у добрим делима напредовање.
Ниспошљи му Твојих богатих милости. Помјани, посети, укрепи га и сачувај на многа лета, ради нас грешних.
Господе, Ти си безмерно свет, бемерно праведан, безмерно милосрдан! Освети Твојом светињом оца мојег духовног (име), оправдај га Твојом праведношћу и заштити га твојим милосрђем. Господе, Ти си нас сјединио на земљи, не раздвој нас ни у небеском Твојем Царству.'' Амин

Само ћу да придодам молитву Богородици за свог духовног оца.

МОЛИТВА ЗА СВОГ ДУХОВНОГ ОЦА

О, Пресвета Владичице моја, Дјево Богородице, Царице неба и земље, услиши вапај моје душе и грешну молитву моју, коју Ти приносим за оца мога духовнога, многострадалног слугу Твога ( име ). Буди му вечно Сапутница, у свако време буди уз њега, штити га са светим Анђелима. Укрепи га, бди, чувај га док спава и теши га док плаче; Бодри га у очајању, избави га од невоља, ослобађај од клевета и подижи га у немоћи. Порази демоне који устају на њега, и у смртној опасности буди му Помоћница. Учини га, из дана у дан, страшнијим за видиве и невидиве непријатеље, да би знали да је он Твој слуга, Богомајко; Ти Која си родила Бога и Цара, Коме припада част и поклоњење у векове векова. Мајко Божија, умекшај срца злих људи који устају против њега. Ти видиш тугу и муку мога оца духовнога и само Теби јединој су познате његове патње. Ти знаш и све тајне душе његове. Погледај на њега са Небеса и олакшај његова страдања и покриј га милошћу Својом, Пошаљи благослов на дела његова и пошаљи му невидљиву помоћ. Његовим светим молитвама дај и мени смирење, самоукоравање, трпљење, кротост, целомудреност, ћутање и заштити ме од свих искушења видивих и невидивих непријатеља. Амин.