Home
Никола Марић
У славу богова новог (мрачног) доба
извртање традиције у служби сила разградње
„Једном се живи“. То је реченица – мото – слоган који се врло често може чути у данашњој Србији (2009), а осликава духовну празнину насталу одбацивањем традиционалне духовности или елиминисањем езотеричности у данашњем хришћанству. Даље, сам наведени израз/мото има дубоко значење упркос својој простој форми. Питање је шта је порука. А најчешће суштинска порука је – максимално се забављај и задовољавај страсти.
Мрачно доба (које траје већ више хиљада година) одликује прогресивно помрачење духовности, уопште свести човечије и самим тим услови у којима живимо су тешки, а окружење је корумпирано.1 Силе разградње већ увелико делују тако што замагљују призму кроз коју човек посматра, сагледава и схвата свет. Тако се често због девијација призме светлост не прелама онако како би требало. Наиме, човек ослањајући се на свој слабашни разум погрешно разумева свет, његову улогу у свету и односе у друштву. Тачније, тежи да све разумева онако како то силе хаоса од њега захтевају, то јест како га нагоне.
Фестивал је скуп прослава у част Бога или богова. У ствари, то је некада био у многим народима и међу многим религијама. Дакле, имао је сакралну (свету) димензију, да би у мрачном добу био схваћен готово искључиво као забава, весеље, дакле сакралност се замењује секуларизмом (не светост него световност, посветовљавање). Примери гозби, прослава у хришћанству могу бити Божић и Ускрс. Такође и локалне заједнице могу одржавати своје фестивале, саборе и томе слично како би показале своју јединственост и тиме прославиле Бога или богове. У секуларном речнику, фестивал је свако мало веће ждрање. Фестивале прожете Духом није могао да краси слоган „једном се живи“, како то краси општепознати драгачевски сабор трубача у Гучи (у даљем тексту Гуча) 2009. године. Шта се дешава када се сакрална димензија одузме? Шта се догађа када се битан елемент основе промени? Мења се и целокупна конструкција неминовно. Иако овде указујем на корупцију у самоме корену, чак се и сасвим површним погледом на сам скуп догађаја на наведеном сабору може увидети да силе хаоса замењују на духовном плану силе реда. Супротно сакралној господствености, на сцени је распаљивање страсти (најчешће и уз помоћ опијата), суштинска светска декаденција.
Гуча претендује да буде србски фестивал, традицијски, чак и националистички како неки тумаче, насупрот Егзиту који се дефинише као тзв. карта Србије за свет. Међутим, у основи гледано, оба фестивала су карта за посветовљавање, за брисање сакралности и за изопачење традиције (у случају Гуче која фалсификује Србство и традицију србског народа). Пошто је Гуча између осталог и музички фестивал, можемо да се запитамо да ли нас атмосфера генерисана таквом музиком заиста репрезентује. „Немој да ми неко каже да се Егзит битно разликује од Гуче. Машина је иста, машиновође су различите, путници носе другачије кофере, а садржај кофера – истоветан – празнина, бочица адреналина, два пара гаћа и шминка.“2
Цврчање печења, хектолитри точеног пива (и уопште алокохола који „подгрева“ атмосферу) и музика која народски речено – трешти. Да ли је ово слика Србинова? Налазим за сходно да цитирам краћи део једног текста: „Трубачке оркестре почели смо да сматрамо нашим музичким заштитним знаком. Затим смо се и свету подичили својим тубачким оркестрима. Наишли смо на одобравање. Можда им се чини да звук трубачког оркестра верно дочарава нашу природу? Нешто бучно, а истовремено весело и очајно? (Да не помињемо склоност ка „фалширању“...) Ко ће знати? Историсјки тренутак је, кратко речено, био одговарајући. Извесно је да је код нас створена музичка навика слушања одређене музичке трубачких оркестара. Шта ли би на то рекао Тутанкамон?“ 3
Да ли је труба уопште наш изворни, народни музички инструмент? До скоро се мислио да је то хармоника, али ето, сплетом околности и деловањем неких сила дођосмо до трубе. Ако би се под народом подразумевала тренутна скупина појединаца који живе на овом простору, можда би се и могло рећи да је труба наш народни инструмент... Али ако усвојимо ову дивну дефиницију Димитрија Љотића: „Заједница није прост збир својих чланова, већ је биће више врсте, те се срећа заједнице не постиже угађањем њеним саставним деловима, већ служењем ових заједници у чијој срећи једино и они могу наћи своју“, онда се ствари битно мењају. Једна нација – то је биће које има за собом прошлост, испред себе будућност, а у датом тренутку није прост збир њених чланова.4
Корнелије Кодреану разликује 3 дистинктивна ентитета:
- појединац
- тренутни народни колектив
- народ
Народ разликује од тренутног народног колектива тако што га дефинише као историјски ентитет чији живот превазилази временску ограниченост, он има своје корене у неким давним временима.5
Труба је на наше просторе дошла највероватније са војничким оркестрима у време новије историје, наравно не занемарујући чињеницу да смо пре тога користили неке друге дувачке инструменте.
Труба је у древним временима била ратнички и инструмент који се користио у неким верским обредима. Да ли је Гуча можда верски обред нове религије новог доба? „Док је у Венецији извођен Вивалдијев „Концерт за две трубе и оркестар“, да ли су и у нашим крајевима свирали трубу?“6 У суштини, одговор на горе постављено питање о изворном србском инструменту би требао да буде – свирала, фрула, двојнице иако постоје све главне врсте.
Излив декаденције праћен смрадом труљења, отрована гомила, алат за обред – прасићи, ракија, пиво, труба. Све је на броју, све је спремно за иницијацију у псеудотрадицијски култ нових богова секуларизма, култ – Једном се живи!
У славу богова новог (мрачног) доба
извртање традиције у служби сила разградње
„Једном се живи“. То је реченица – мото – слоган који се врло често може чути у данашњој Србији (2009), а осликава духовну празнину насталу одбацивањем традиционалне духовности или елиминисањем езотеричности у данашњем хришћанству. Даље, сам наведени израз/мото има дубоко значење упркос својој простој форми. Питање је шта је порука. А најчешће суштинска порука је – максимално се забављај и задовољавај страсти.
Мрачно доба (које траје већ више хиљада година) одликује прогресивно помрачење духовности, уопште свести човечије и самим тим услови у којима живимо су тешки, а окружење је корумпирано.1 Силе разградње већ увелико делују тако што замагљују призму кроз коју човек посматра, сагледава и схвата свет. Тако се често због девијација призме светлост не прелама онако како би требало. Наиме, човек ослањајући се на свој слабашни разум погрешно разумева свет, његову улогу у свету и односе у друштву. Тачније, тежи да све разумева онако како то силе хаоса од њега захтевају, то јест како га нагоне.
Фестивал је скуп прослава у част Бога или богова. У ствари, то је некада био у многим народима и међу многим религијама. Дакле, имао је сакралну (свету) димензију, да би у мрачном добу био схваћен готово искључиво као забава, весеље, дакле сакралност се замењује секуларизмом (не светост него световност, посветовљавање). Примери гозби, прослава у хришћанству могу бити Божић и Ускрс. Такође и локалне заједнице могу одржавати своје фестивале, саборе и томе слично како би показале своју јединственост и тиме прославиле Бога или богове. У секуларном речнику, фестивал је свако мало веће ждрање. Фестивале прожете Духом није могао да краси слоган „једном се живи“, како то краси општепознати драгачевски сабор трубача у Гучи (у даљем тексту Гуча) 2009. године. Шта се дешава када се сакрална димензија одузме? Шта се догађа када се битан елемент основе промени? Мења се и целокупна конструкција неминовно. Иако овде указујем на корупцију у самоме корену, чак се и сасвим површним погледом на сам скуп догађаја на наведеном сабору може увидети да силе хаоса замењују на духовном плану силе реда. Супротно сакралној господствености, на сцени је распаљивање страсти (најчешће и уз помоћ опијата), суштинска светска декаденција.
Гуча претендује да буде србски фестивал, традицијски, чак и националистички како неки тумаче, насупрот Егзиту који се дефинише као тзв. карта Србије за свет. Међутим, у основи гледано, оба фестивала су карта за посветовљавање, за брисање сакралности и за изопачење традиције (у случају Гуче која фалсификује Србство и традицију србског народа). Пошто је Гуча између осталог и музички фестивал, можемо да се запитамо да ли нас атмосфера генерисана таквом музиком заиста репрезентује. „Немој да ми неко каже да се Егзит битно разликује од Гуче. Машина је иста, машиновође су различите, путници носе другачије кофере, а садржај кофера – истоветан – празнина, бочица адреналина, два пара гаћа и шминка.“2
Цврчање печења, хектолитри точеног пива (и уопште алокохола који „подгрева“ атмосферу) и музика која народски речено – трешти. Да ли је ово слика Србинова? Налазим за сходно да цитирам краћи део једног текста: „Трубачке оркестре почели смо да сматрамо нашим музичким заштитним знаком. Затим смо се и свету подичили својим тубачким оркестрима. Наишли смо на одобравање. Можда им се чини да звук трубачког оркестра верно дочарава нашу природу? Нешто бучно, а истовремено весело и очајно? (Да не помињемо склоност ка „фалширању“...) Ко ће знати? Историсјки тренутак је, кратко речено, био одговарајући. Извесно је да је код нас створена музичка навика слушања одређене музичке трубачких оркестара. Шта ли би на то рекао Тутанкамон?“ 3
Да ли је труба уопште наш изворни, народни музички инструмент? До скоро се мислио да је то хармоника, али ето, сплетом околности и деловањем неких сила дођосмо до трубе. Ако би се под народом подразумевала тренутна скупина појединаца који живе на овом простору, можда би се и могло рећи да је труба наш народни инструмент... Али ако усвојимо ову дивну дефиницију Димитрија Љотића: „Заједница није прост збир својих чланова, већ је биће више врсте, те се срећа заједнице не постиже угађањем њеним саставним деловима, већ служењем ових заједници у чијој срећи једино и они могу наћи своју“, онда се ствари битно мењају. Једна нација – то је биће које има за собом прошлост, испред себе будућност, а у датом тренутку није прост збир њених чланова.4
Корнелије Кодреану разликује 3 дистинктивна ентитета:
- појединац
- тренутни народни колектив
- народ
Народ разликује од тренутног народног колектива тако што га дефинише као историјски ентитет чији живот превазилази временску ограниченост, он има своје корене у неким давним временима.5
Труба је на наше просторе дошла највероватније са војничким оркестрима у време новије историје, наравно не занемарујући чињеницу да смо пре тога користили неке друге дувачке инструменте.
Труба је у древним временима била ратнички и инструмент који се користио у неким верским обредима. Да ли је Гуча можда верски обред нове религије новог доба? „Док је у Венецији извођен Вивалдијев „Концерт за две трубе и оркестар“, да ли су и у нашим крајевима свирали трубу?“6 У суштини, одговор на горе постављено питање о изворном србском инструменту би требао да буде – свирала, фрула, двојнице иако постоје све главне врсте.
Излив декаденције праћен смрадом труљења, отрована гомила, алат за обред – прасићи, ракија, пиво, труба. Све је на броју, све је спремно за иницијацију у псеудотрадицијски култ нових богова секуларизма, култ – Једном се живи!
