JEDINI PRAVI IZBOR
I JEDINO PRAVO ISKUSENJE
Razgovor sa prof. dr Vladetom Jeroticem
Voljeni! Mi smo sada deca Bozija,
no jos se ne zna sta cemo biti.
Sv. Jovan Zlatousti
o. Vladimir Vukasinovic: Postovani profesore Jeroticu, ovaj razgovor smo zamislili kao zajednicko promisljanje nekoliko osnovnih problema sa kojima se suocavamo u nasim nastojanjima da sto je moguce autenticnije zivimo pravoslavnu veru u kontekstu svakodnevnog zivota. Dakle, nas sada i ovde interesuje religioznost u konkretnoj svakodnevici, duhovnost koja je stvarna i primenljiva, koja izaziva, koja menja zivote, a koja ne ostaje na dalekom, apstraktnom ili pak nerealnom, samo emotivnom, nivou. Stoga ovaj razgovor zapocinjemo sledecim pitanjem: svi smo danas svedoci sve vece krize u bracnim odnosima koja za posledicu ima povecan broj razvoda brakova. Da li ovaj fenomen mozemo gledati samo kroz prizmu finansijske i socijalne emancipacije zena i sveopste nespremnosti na zrtvu kod oba supruznika ili postoji jos neki uzrok?
dr Vladeta Jerotic: Hvala na poverenju koje ste mi ukazali Vasim zanimljivim, slozenim i teskim pitanjima za koja nisam dovoljno spreman, najpre duhovno spreman, a onda i moje znanje, narocito pravoslavno znanje, nedovoljno je pouzdano da bih mogao dobro da odgovorim na Vasa pitanja. Sa ovom nezanemarljivom napomenom, pokusacu, u ime Boga, da odgovaram.
Draga mi je i bliska Vasa misao o nasim zajednickim nastojanjima "da sto je moguce autenticnije zivimo pravoslavnu veru u kontekstu svakodnevnog zivota". Vecinu Vasih pitanja i razumem kao Vasu i nasu pravoslavnu, zajednicku muku kako da na kraju XX veka i u Srbiji autenticno zivimo nasu pravoslavnu veru, i to u okviru sveta i veka koji dozivljava brze i temeljne promene.
Vasa pitanja su prirodno posla od porodice koja je vekovima cinila, i trebalo bi da i dalje cini, temelj svakog drustva, hriscanskog, sekularizovanog ili ateistickog.
Svedoci smo, najpre usporenog, a onda sve ubrzanijeg raspada tradicionalne, patrijarhalne, hriscanske porodice, u zapadnoevropskoj civilizaciji i kulturi, a, nazalost, i kod nas. Razlozi su brojni, o njima se pisalo, i pise se, najcesce dobro i tacno. Sa postepenim gubitkom vere u Boga kod evropskog coveka - najpre sumnja, a onda i otvoren ateizam, imaju svoje pocetke jos u XVI-XVII veku u Engleskoj, Francuskoj i Nemackoj - vekovima cvrsto poboden hriscanski Krst sve se vise udaljavao od tzv. hriscanskih naroda, ostajuci uspravan i svetao samo u pojedinaca, hriscana. Sa duboko poljuljanim poverenjem u nevidljivog Tvorca "svega vidljivog i nevidljivog" uzdrmalo se narodno poverenje i u svetovne i u crkvene autotitete (cara, kralja, papu, patrijarha), a onda, sasvim ocekivano, i po posledicama tragicno, nestajao je, na nase oci u ovom veku, autoritet oca porodice. Sociolozi s pravom pisu kako su stvarni autoriteti u javnom zivotu sve cesce bili smanjivani ili zamenjivani autoritarnim licnostima (ljudima laznog autoriteta).
Evropska porodica, a na zalost i balkanska, raspada se tako da se coveku, ophrvanom crnim slutnjama, cini da se vise nikad ne moze oporaviti i vratiti u predjasnje stanje. A da li treba uopste da se vrati u predjasnje stanje i da li je patrijarhalna porodica bila i ostala ugled coveku za sva vremena? Moglo bi se mnogo i dobro o tome raspravljati, ali ovo sada nije mesto za takve rasprave.
Brakovi se, dakle, raspadaju, deca, ako su uopste rodjena, prepustena su jednom ili nijednom roditelju, otud broj besprizornih mladih stravicno raste u svetu, umesto nekadasnje porodice pojavljuje se novi tip "porodice": parovi koji godinama (psihijatri u Francuskoj kazu - uspesno!) zive razdvojeno u divljem braku.
Slazem se sa Vama da je mozda jedan od glavnih razloga za ovakvo stanje evropske i balkanske porodice - nespremnost muza i zene na zrtvu, dakle, gola sebicnost, predanost "principu zadovoljstva".
Vukasinovic: Kada smo kod braka i bracnih odnosa, samo nam se po sebi namece slozeno pitanje roditeljstva i vaspitanja dece. Sta je to pravoslavno vaspitanje? Na koji nacin se ono u konkretnim situacijama ostvaruje? Da li postoji srednji put izmedju dva standardna vaspitna ekstrema koji odlikuju pravoslavne roditelje - dok jedni svojoj deci dopustaju potpuno poistovecenje sa tzv. bezazlenim sadrzajima koje savremena kultura i drustvo pred njih postavljaju, braneci svoj postupak time da deca moraju da upoznaju svet u kome ce ziveti, drugi, doduse malobrojniji, svoju decu u velikoj meri izoluju od nabrojanih fenomena, cineci na taj nacin da ona odrastaju u nekoj vrsti religioznih geta. Sta ovde treba ciniti?
Jerotic: Na ovo pitanje bi Vam mnogo bolje odgovorili poznati savremeni pedagozi i, medju njima, hriscanski, pravoslavni pedagozi. Ideal vaspitanja, i hriscanskog i tzv. humanistickog, oduvek je bio - stvoriti celovitu licnost coveka. Da bi se, najpre, znalo sta je celovita licnost, morale bi se dobro poznavati sve tri ljudske prirode: duhovna, bioloska i drustvena, odnosno sta u pojedincu znaci njegov duhovni, dusevni i telesni zivot. Zanemarivanje samo jedne od ove tri strane ljudske prirode i covekovog psihickog zivota neminovno odvodi vaspitaca (roditelja, nastavnika u skoli, na univerzitetu, u crkvi) u jednostranost nekog oblika geta (obicno materijalistickog ili religioznog).
O homo duplexu se ne govori odavno, ali ovakvog rascepljenog coveka - grcki teolog Joanis Kornarakis (u svojoj odlicnoj knjizi Shizofrenija ili asketizam?, koja je prevedena na srpski jezik) bi rekao shizofrenog coveka, bilo je uvek, a u XX veku ovaj bolesni covek je primetniji nego ikad ranije. Kako u vaspitanju izbeci poradjanje rascepljenog coveka, homo duplexa - prema definiciji, "licemernog, dvolicnog coveka, koji u javnosti i prema okolini zastupa gledista suprotna od svojih stvarnih uverenja" - kada nam u istoriji sveta, a ni u hriscanskoj istoriji, nije poznato nijedno doba u kome ovakav "dvostruk, dvolican" covek nije postojao! Nije li homo duplex prirodna pojava koja odgovara dualistickoj prirodi palog coveka?
Pogledajte samo prosecnog coveka u XX veku za vreme komunisticke, fasisticke ili nacisticke strahovlade; ali setimo se i odavno rasprostranjenog pojma "nedeljnog hriscanina" u zemljama Zapada i Amerike. Sve sami dvolicni ljudi! Sigmund Frojd, iako ateista i pozitivista, umeo je ostro i tacno da zapazi licemerje svog doba, svoje otaxbine (Austrije) i evropskih ljudi koje je imao kao pacijente, pa je mogao dobro da razlikuje "prirodne ljude, kulturne simulante i stvarno kulturne ljude".
Vratimo se korisnim holistickim idejama u savremenoj psihologiji i pedagogiji, idejama koje teze odgajanju celovitog coveka. Kada je rec o tzv. hriscanskim narodima, nemoguce je sagledati odgoj celovitog coveka bez hriscanskog, kod nas pravoslavnog hriscanskog, vaspitanja. Ali kako, s pravom pitate, odnegovati u pravoslavnoj porodici pravoslavnog coveka ne stavljajuci ga pod "stakleno zvono" ili u "religiozni geto"? Ovaj tezak zadatak mogu da obave, po mom misljenju, samo istinski pravoslavni roditelji koji se ne plase spoljasnjeg "svetskog bauka". Otvorenost prema javnosti "kneza ovoga sveta", onoliko koliko je to potrebno (ni vise ni manje), primanje od nje i uzvracanje, onoliko koliko je to neophodno (ni vise ni manje), a pri tom neprestano negovanje hriscanskog podviga u sebi i svojoj porodici (bez zastranjivanja u bilo koji oblik fanatizma) - bice dovoljno ovakvim roditeljima da iznedre iz sebe valjanog, vrednog, realnog pravoslavnog srpskog hriscanina, na radost njegove Crkve i celog sveta.
Vukasinovic: Vaspitavati dete znaci, izmedju ostalog, pripremati ga za zrelo i autenticno zivljenje. Ono pak podrazumeva suocavanje sa sopstvenom seksualnoscu. Jednog dana, nasa deca nam se obracaju (ukoliko smo prethodno stekli njihovo poverenje, i sprecili razvoj laznog stida koji bi ih udaljio od nas i podstakao ih da odgovore potraze na drugim mestima) sa pitanjima vezanim za ovaj aspekt njihovog zivota. Svima nam je dobro poznat stav Crkve kada je rec o ovom pitanju, ali taj stav, kao i celokupna otacka misao koja dotice fenomen seksualnosti, ne uzima u obzir novinu koju je donelo nase vreme - fenomen "zabavljanja", odnosno odredjenog vremena koje mladi ljudi provode zajedno pre ulaska u brak. To pred nas postavlja novu problematiku. Na koji nacin da pomognemo nasoj deci, i svim mladim ljudima koji nam se obrate za pomoc, da ovu fazu u svom zivotu prozive hriscanski? Njima sigurno nije dovoljno govoriti pojmovnikom zabrana i kazni, niti je od velike koristi pozivanje na ovaj ili onaj autoritet. Ovo je pogotovo tesko u nasim konkretnim uslovima, gde imamo, s jedne strane, grubo ateizovanu sredinu, izopacen sistem vrednovanja erotskog, koji sa svake strane napada na mlade duse, ali i zudnju za autenticnim zivotom u Crkvi. Dakle, sta da se radi?
Jerotic: Vase pitanje o seksualnom, tacnije eroticno-seksualnom odgoju i ponasanju, konkretno u srpskoj i srpskoj pravoslavnoj porodici, dobro se nastavlja na Vase prethodno pitanje o pravoslavnom vaspitanju uopste. Nemam mnogo sumnji da ukoliko je sloga medju pravoslavnim roditeljima bila primerna, da ukoliko su oni uspeli da postignu "zlatnu sredinu" izmedju realnog (spoljasnjeg) i hriscanskog (unutrasnjeg) sveta, i eroticno-seksualni zivot njihovog sina ili njihove kceri proticace u relativnom skladu. Da bi ovaj relativni sklad izmedju podjednako prirodne teznje mladog coveka za ljubavlju i seksom i "zudnje za autenticnim zivotom u Crkvi" mogao poceti da se ostvaruje, neophodno je medjusobno poverenje roditelja i njihove dece.
Idealna potreba coveka da voli, kazimo slobodno, i "platonski" da voli, i potreba realne ljudske prirode (ne znamo, doduse, koje prirode, primarne ili sekundarne) da se polno sjedini sa voljenim bicem i ostavi za sobom porod (nagon za odrzanjem vrste, kazu prirodnjaci), pored mnogih i svestranih istrazivanja i naucnika i filosofa i teologa - ostala je zagonetka za coveka. Mozda i zato sto ne znamo kako je Bog Adamu i Evi namenio razmnozavanje!
Svedoci smo danas (zalosni svedoci) opste seksualne raspustenosti i obesti, u kojoj od ljubavi ostaje jos samo smrznuti pupoljak cveta u prolece. Seksualne izopacenosti, cesto pod uticajem alkohola i droga (ali i bez njih), trpe se, cak podsticu i traze ozakonjenje. Sve je jednom bilo isto u ljudskoj istoriji - na kraju rimske civilizacije, uoci dolaska Gospoda Isusa Hrista. Ko sad treba da dodje u svet? Novog Mesije nema posle Jedinog dosavseg pre dve hiljade godina!
Kako odgovoriti "pametno" na Vase pitanje? Vazno je ponoviti i podvuci ono sto znamo ili sto bi pravoslavni ljudi morali da znaju: do ulaska u brak pravoslavni hriscanin traba da ostane cedan - jasan je stav pravoslavne Crkve. Da li je ovo moguce postici i kako - upitace mnogi. Nauka o polnom zivotu coveka (seksologija) nije do sada otkrila nikakve stetne materije u krvi polnih apstinenata, niti je mogla da dokaze postojanje ozbiljnijih psihickih ostecenja usled krace ili duze seksualne apstinencije. Ova cinjenica, naravno, nije dovoljna i ne zadovoljava svakog ko o ovoj osetljivoj temi raspravlja. Za koji izbor se onda odluciti? Za "zabavljanje" pre braka (kao neizbezan kompromis sa vremenom u kome zivimo?), za sto raniji brak (koji je vekovima stitio mlade ljude oba pola od seksualnog iskusenja), za cednost "po svaku cenu" i kada se dugo ili uopste ne stupi u brak, za neku "zlatnu sredinu" pri kojoj ce se izbeci obe krajnosti?
Malocas spominjani odlucan stav Pravoslavne Crkve prema seksulanom zivotu mladog coveka pre braka svetootacki je stav, ali zasto on danas nije glasniji i potkrepljivan primerima iz svakodnevnog zivota i nauke? Ne cini li Vam se da Pravoslavna Crkva, ili Pravoslavna srpska Crkva izbegava otvoren razgovor sa mladima o polnom zivotu uopste? Otkud ova stidljivost (mozda lazna stidljivost?) Crkve, davnasnja (veoma davnasnja), kada treba da se raspravlja o pitanju od velikog znacaja za citav buduci zivot mladog coveka, i to hriscanskog mladog coveka?
Vracam se na pocetak - uspesno ili neuspesno polno vaspitanje u porodici. Kako se moze ocekivati uspesan, sto znaci realan i hriscanski realan, polni odgoj mladog coveka u porodici u kojoj roditelji sami nisu razresili svoj polni konflikt? Pod pojmom polnog konflikta razumem neuskladjenost ljubavnog (eroticnog) i culnog (seksualnog) zivota muza i zene. Nije dobar ni lazni stid, i kod pravoslavnih, relativno polno uskladjenih, partnera, ukoliko jedan od njih, ili oboje, polni zivot smatraju necim ruznim, niskim, vrednim preziranja, ili necim o cemu je stidno razgovarati. Zar je potrebno dovoditi u vezu normalan polni zivot u braku sa bludom?
I za kraj odgovora na ovo Vase komplikovano pitanje - jedno podsecanje. Nije li Hristos oprostio gresnici jer je "mnogo volela"! Da li mi smemo osudjivati polne prestupnike i "bacati se kamenom na njih" ako su i oni mnogo voleli?
Vukasinovic: Kakvo je Vase misljenje o fenomenu istinske ljubavi? Kako da pocetna faza zaljubljenosti ne zavrsi u corsokaku razocaranosti i medjusobnog udaljavanja nego da nastavi rast i da se razvija ka punom ljubavnom sazivljavanju dve osobe?
Jerotic: Zaljubljenost i ljubav nisu ista osecanja. Bez obzira na to sto je zaljubljenost jedan od najlepsih i najdubljih ljudskih dozivljaja, zaljubljenost koja ne predje u ljubav opasna je, jer moze da predje u mrznju. Zaljubljen covek vidi u drugom coveku, u koga je zaljubljen, samo lepo, dobro i uzviseno, otud zaljubljen covek "vidi" Boga u drugom! Zaljubljenost je dokaz postojanja Boga, jer otkud bi covek bez Boga u sebi, bez Bozijeg lika koji svaki covek nosi od zaceca u sebi, mogao da tu Boziju sliku prepozna u drugom coveku? Stavise, zaljubljen covek je uveren da je u onom Drugom ostvario Bozije savrsenstvo koje je i u njemu potencijalno prisutno. Zasto je onda zaljubljenost toliko opasna? Upravo zbog neminovnog sukoba izmedju idelanog i realnog lika osobe u koju smo zaljubljeni. Sto duze ostajemo sa covekom u koga smo zaljubljeni, velovi slatke tajne o njegovoj savrsenosti lagano spadaju sa njegovog stvarnog lica, a nase razocaranje opasno raste. Kraj zaljubljenosti koja nije presla u ljubav dobro je poznat: odbacivanje partnera, ravnodusnost ili mrznja prema njemu.
Sta znaci prelazak iz stanja zaljubljenosti u ljubav? Uspesan prelaz iz jednog stanja u drugo svedoci o zrelosti coveka koji je spreman da voli i nesavrseno. Samo je Bog savrsen, i zato se vec u Starom zavetu od coveka trazi da jedino Boga voli "svim srcem, svom mislju, svom snagom svojom". Ostavimo, dakle, nasu prirodnu potrebu za savrsenstvom samo ljubavi prema Bogu, a coveka volimo sa svim njegovim prepoznatim nesavrsenstvima. Kada govorim o ovoj temi, volim da navedem reci Viktora Igoa: "Najveca sreca zivota je ubedjenje da smo voljeni radi nas samih, ili jos bolje, uprkos nas samih".
Trebalo je da nas hriscanstvo i pravoslavlje dovoljno pouce kako treba voleti drugog coveka. Voleti drugog coveka - u prvom redu svog muza i svoju zenu - kao samoga sebe znaci: 1. prepoznati u samom sebi najpre Boga (jer sta se drugo u sebi moze voleti "svim srcem, svom mislju,..." nego sam Bog!), 2. prepoznati u drugom coveku Boziji lik, i 3. dozivotnim medjusobnim dopunjavanjem i usavrsavanjem u braku - teziti savrsenstvu ljubavi.
Treba li na kraju podsecati da je glavni razlog neuspelog prelaska iz privremenog stanja zaljubljenosti u trajno stanje ljubavi - sebicnost, strasna zelja (tako duboko usadjena u palog coveka) za posedovanjem drugog i za vladanjem drugim!
Vukasinovic: Poznato nam je koliko je kompleksan proces formiranja karaktera deteta i sta sve utice na jedno ljudsko bice da uzraste u coveka sa odredjenim karakternim sklopom, afinitetima, slabostima, sposobnostima (vrlinama i strastima). Ovde govorimo i o naslednom i o stecenom "materijalu". S druge strane, izgleda nam da se ljudski postupci sa eklisijalnog juridickog stanovista mere istim arsinima. Izuzetak je kategorija "upoznatosti" sa zakonom. Dakle, blaze se ocenjuju postupci onih ljudi koji ne znaju da je njihovo ponasanje pogresno. Ali racionalno poznavanje ili nepoznavanje nije dovoljan faktor - ovakav pristup ignorise svu gustinu isprepletanosti mnogih drugih, jakih, unutrasnjih sila, navika, impulsa koji motivisu ljudsko ponasanje. Da li sve to sto nas je determinisalo na izvestan nacin "opravdava" nase postupke ili ne? Da li pokajanje moze da dovede do karakterne, dubinske promene? Kako da se na najdubljem nivou svog bica oslobodimo ovih okova u koje smo, poreklom i slozenim procesom vaspitanja i uticaja, baceni?
Jerotic: Odnos nuznosti i slobode prastar je problem, filosofski i religijski, egzistencijalan i esencijalan. Savremena nauka (fizika, biologija, psihologija) ovaj problem je ucinila jos slozenijim, jer je otkrila nove zakonitosti u covekovom zivotu koje coveka cine neslobodnim i okovanim determinizmom. Religioznog coveka narocito moze da uznemiri jedan noviji iskaz geneticara (koji nije do kraja potvrdjen) da su alkoholicari, narkomani, pa i ubice - genetski uslovljeni nekom greskom ili nedostatkom jednog fermenta! Savremena psihologija je dosta ubedljivo zakljucila da se kostur ljudskog karaktera obrazuje do trece-cetvrte godine zivota, sto bi znacilo da je vaspitanje u porodici, do polaska deteta u zabaviste ili osnovnu skolu, presudno za njegovo buduce ponasanje i zivljenje. Ne ulazim u bezbroj drugih spoljasnjih uticaja na coveka, kao sto su: atmosferski pritisak, sunceve pege, uticaj punog meseca, nacin ishrane, uticaj skole, drustva, bolesti itd.
Sta stoji nasuprot svim ovim dokazanim zakonitostima unutarnjeg i spoljasnjeg zivota coveka koji kao da mu ne daju nikakvu sansu da se izvuce ispod strasnog tereta neumitnosti gvozdenih odluka prirode? Jedino i samo sloboda koju je Bog podario coveku pri njegovom stvaranju. Izazov Boga coveku?
Znamo iz Jevandjelja sta je sve Hristos ucinio ljudima koji su imali veru i sta je sve obecao onima koji u Njega veruju ("cinicete i veca cuda"). Znamo iz zivota hriscanskih svetitelja kakva su cuda oni cinili, i to ne samo drugim ljudima vec i kakvo su cudo, naravno sa Bozijom blagodacu i pomoci, ucinili sa sobom. Metanoja je kod mnogih ljudi u svetu od ubica, samoubica, bludnika i gresnika svih vrsta nacinila - svetitelje. I danas vera cini slicna cuda o kojima i ne slutimo. I danas se verom, nadom i ljubavlju izlece i najteze fizicke i psihicke bolesti od kojih je zvanicna medicina vec digla ruke.
Nemam drugi odgovor na razdiruci problem borbe nuznosti i slobode u coveku osim ovog, hriscanskog. Paradoks je u tome da je tek verujuci covek slobodan, dok je neverujuci neslobodan. Verujem, Gospode, pomozi mome neverovanju!
Home
